Pravoslavni heroj(i)

Marinos, oficir na vrhuncu karijere, u službi svoje države, jednog prolećnog jutra 1999. dobija naređenje da izvrši zadatak - napad na srpsku vojsku i narod uopšte. Kao što je kasnije i ponovio na suđenju zbog odbijanja naredbe, odgovor na tu za njega strašnu komandu, bio je: „Kaznite me, ne želim da ubijam pravoslavnu braću!“

Zbog svog hrišćanskog postupka, pred grčkim sudom osuđen je na tri godine zatvora, a pred srpskim narodom, ali i celom pravoslavnom vaseljenom, na večnu slavu i zahvalnost.

Koliko je nas još spremno, poput Marinosa, da svedoči životom i postupcima ono što ustima ispoveda? Koliko nas će žrtvovati svoju karijeru, ukoliko bi poslovanje koje sprovodimo uključivalo nanošenje štete i bola grčkom narodu?

E, tu se razlikuje žito od kukolja koje se jednako njiše na vetru istorijske epohe! Tu pravoslavlje pokazuje svoje božansko lice. „Grčka je suviše mala da bi učinila takvu podlost“, odgovorio je svojevremeno Venizelos kada su svetski gospodari zahtevali da albanska golgota Srbima bude poslednji čin.

Čak je i jedan liberal postupio po duhu Istine i spasao bratski narod. Naša zajednička vertikala u svim istorijskim okolnostima, suprotno zakonima horizontale sadašnjeg momenta, stavljala nas je rame uz rame, Srbe i Grke, pravoslavce. Gledano kroz dilomatske naočare, Srbi danas imaju mnogo prijatelja, čitave narode sa svojim rukovodstvima.

Slatkorečivi, verbalno širokogrudi i napadno bliski kao da ne znaju da pravoslavlje nije praznoslovlje. „Poznaćete ih po njihovim delima“, reče Hristos i poznadosmo ih. Grci, dokazano, jesu naši prijatelji, saveznici, naša braća, pravoslavna braća, naši dokazani pravoslavni heroji.