Osim Milenine ruže, Oliver je i ovo poneo na onaj svet

Ona još suznih očiju u više nego emotivnom intervjuu za “Alo!” govori o svom velikom prijatelju, treneru i kako ga ona zove, “gradskom samuraju”, koga nije želela da pusti da ode na onaj svet bez crnog pojasa...

- Oliver je bio kosovski vitez i božur. Na dan sahrane, možda dva sata pred početak, samo u jednom trenutku mi je prošlo kroz glavu i osetila sam da treba da mu dam crni pojas sa kojim će da ode. Došla sam u klub jer sam znala da imam jedan i da moram da mu poklonim da ne ode tako bez njegovog obeležja, jer ipak je bio borac. Tražila sam pojas, nisam mogla da ga nađem, videla sam da ću da zakasnim, onda sam zamolila drugaricu koja je krenula na sahranu da ode i da ga kupi. Uradila je to i jedva mi ga je, preko glava ljudi na sahrani dobacila. U trenutku kada je kovčeg već bio u grobu, ja sam položila pojas na kovčeg pored bele ruže koju je Milena položila kao simbol ljubavi. Taj pojas bio je kupljen da bi bio sahranjen, Oliver se rodio da bi bio sahranjen, rodio se da bi svoju misiju ostvario i da bi zbog svoje mislije bio nažalost, ubijen. Tak kasnije sam sve to povezala.

Gde vas je zatekla vest o ubistvu?

- Vest sam saznala posle treninga, u karate klubu, javio mi je naš zajedniči prijatelj. Prvo sam pomislila, verovatno što i svi “ma to nije tačno“, ali sam posle petnaestak-dvadeset minuta saznala detalje i shvatila da je zaista istina.

Šta vam je tada prvo prošlo kroz glavu?

- Osetila sam jedan jak udarac u stomak. Bukvalno je to bio osećaj kao da me je neko udario, taj intenzitet bola sam osetila. To je bio šok, neprihvatanje, moj mozak nije hteo da registruje tu informaciju, radila sam neke trivijalne rutinske stvari posle, vozla sam kola, prala sudove, popunjavala formular dok polako nisu počele da stižu još stvarnije informacije, a svest počela da se uključuje u taj događaj. Stupila sam u kontakt sa njegovom prodicom, nismo imali reči kojima bismo počeli da razgovaramo, porukama smo nekako povezali emocije.

Kada ste se poslednji put čuli ili videli s njim?

- Pred Novu godinu. Obeležavali smo 20 godina našeg kluba, on je čestitao, ohrabrivao me je da istrajem, govorio da smo na pravom putu, da je prava stvar to što radimo sa decom. Dodeljivali smo plakete tada, bio je sprečen da dođe, ali je govorio da je tu s nama. Uvek je davao nadu, podršku i verovao je u ono što radimo.

 Na sahrani ste održali govor koji je raspakao Srbiju, koliko vam je bilo teško?

- Dan nakon što je ubijen Oliverova sestra Nataša i supruga Milena su mi rekle da bi mnogo volele da u ime porodice emociju podelimo zajedno i da ja održim govor. Ja bih možda i predložila da govorim u ime sportista, karatista i ljudi iz te sfere, ali kada mi je data tužna dimenzija da se povežem i sa porodicom, bio je teško. Znate, kada je neko vaš, a nije vaš nego svačiji, onda je vrlo teško da zadržite tu intimu u sebi. Tada postajete odgovorni za sve one koji vole Olivera Ivanovića. Ja sam govor potpisla sa “sve duše koje veruju u Olivera” i to nisam ja napisala, stvarno su sve duše koje vole Olivera te noći bile sa mnom. Ja sam uzela olovku i dva sata pisala u toku noći pred sahranu. Od ponoći do dva. I tako kako je pročitano, tako je izašlo i iz mene, tako je napisano, nisam ništa menjala. Nekoliko puta sam se čula sa porodicom za to vreme, misleći da će želeti da im pročitam pa da mi kažu da treba nešto možda još, ali ne, oni su rekli: “Sve što si ti napisala tako je i tako mi hoćemo.”

Olivera je ispratila cela Mitrovica, svi su se gušili u suzama, mnogi su njegovu sahranu uporedili sa sahranom patrijarha Pavla. Jeste li vi tako nešto očekivali?

- Ona slika iz ptičje perspektive, kada stoje Mitrovčani pored ulice gde prolazi kovčeg u kojem leži Oliver vrlo je potresna, to je tako dostojanstveni, nemi prizor ponosa, verovanja, ljubavi, bez ikakve reči. To jeste slično prizoru na sahrani patrijarha Pavla - bez obzira na to da li se radi o ovom ili onom čoveku, princip je bio isti. Na ulicu su izašli svi, izgubile su se sve razlike, Oliver prosto nije čovek, on je fenomen, pojava u srpskom društvu. Ta pojava imala je neki ljudski vek trajanja međutim, ono što je on ostavio jeste nematerijalan stvar, činjenica koja mora ostati u istoriji. On je svetli primer, kao što su primeri patrijarh Pavle ili neka druga ličnost koja je obeležila srpsku istoriju. Mitrovica je njegova kolevka i grob.

Sećate li se kako ste se i kada upoznali s Oliverom?

- Naše poznatnstvo je vrlo staro, počelo je u svetu karatea, ali tu se ne završava, postali smo vrlo dobri porodični prijatelji. Oliver je bio sudija svetske karate federacije, jedan od najboljih koji mi je sudio finalna evropska i svetska takmičenja. Kasnije je Oliver bio moj trener. Uveliko je radio svoj posao, živeo je u Kosovskoj Mitrovici, ali paralelno se bavio karateom, pa smo mi odlazili u Mitrovicu da nas trenira. Kao trener je uvek bio pozitivan, znate šta znači kada vi nemate više snage a neko vam kaže: “Ajde, ajde, možeš ti to“, pohvaljivao nas je i kad smo znali da nešto nismo dobro uradili. Nosio je sve nas svojim osmehom i harizmom. On je rođen da bude lider, rođen da svoju misiju mora da ispuni.

 Oliverovoj porodici je sad najteže, a vi ste imali jaku poruku za njegove sinove i ćerku...

- Oliver će živeti i kroz njih, a srećom ih ima mnogo. Kada ih pogledate zagrljene pored njegovog groba, vidite više stabala koji stoje, teško im je, ali ipak su zajedno. Mali Bogdan je osuđen na život bez oca, Oliver je bio svačiji, a najmanje njegov. Oliver je za njega ljubomorno čuvao vreme i taman kada su počeli da provode divne momente zajedno, njega opet nema.