Oca su mu zarobili Nemci, nije imao para ni za cipele

 

Život ga nije mazio, a malo njih zna da on još sa 12 godina ostaje sam sa majkom, jer mu Nemci odvode oca u zarobljeništvo. On sa majkom učiteljicom ostaje u rodnom Ražnju gde se bori za opsatanak. Njih dvoje sami, bez ičije pomoći, žive u trošnoj kući blizu škole, gde mu je majka predavala.

- Otac je bio u zarobljeništvu. Jedini domaćin u kući, i čuvar naš, i hranilac - majka. Stroga. Učiteljica. Stan nam je bio u jednom delu škole, tako da smo bili na udaru svima koji dođu. Pozove jednom majku nemački komandant. Mi premrili. Mislimo ko zna šta će da bude. A ono ništa. Nemac bas učtiv. Kaže da bi hteo mami da ukaže dužno potovanje, jer je i on bio učitelj - rekao je jednom prilikom Đuza.

Sa svega 16 godina odlazi na Ujedinjene saveza antifašističke omladine Srbije, potpuno bos. Od Niša do Beograda išao je golih nogu!

- I dalje sam bio bos. I tako danima. Preko planine Radan za Lebane, pa odatle za Leskovac. U međuvremenu smo svi postali bosi. Tabani su mi puni trnja. Nekako sam se i na to privikao. I nije bilo strašno u toku dana dok smo išli. Valjda zagrejan, pa nisam ni osećao bol. Ali, ujutru, kada se probudim, kad se tabani ohlade, nisam mogao ni da stanem na noge. Jedva sam se uzdržavao da ne jauknem kada su me drugovi uspravljali i primoravali da stanem - prisećao se Đuza u jednom trenutku.

Ipak, uspeo je da završi gimnaziju u Kruševcu i da se posveti glumi. Odmah nakon rata počinje da se aktivno bavi glumom i biva jako uspešan u tome. Počinje da snima prve televizijske serije, sa kojima dostiže ogromnu popularnost, a do smrti je snimio preko 140 filmova i serija. Ono što ga je posebno bolelo, jeste činjenica da nije imao dece, a smatrao je da ona samo prave probleme.

- Kada sam sebe upitam šta mi znači Beograd, dođem do toga da je odgovor - ništa. Kada ne radim, prošetam malo, popijem negde kafu. Nemam dece. Ona mogu da naprave velike probleme, ali ipak daju i povoda da možeš da brineš. Produžetak vrste, šta ja znam. Mislim da je najteže, bar meni, biti sam. To je užas jedan. Kada mi je umrla žena Olgica Stanisavljević, preselio sam se u stan preko puta našeg, jer u njega više nisam mogao da uđem. Prva tri meseca posle njene smrti proveo sam kod oca i majke u Kruševcu. Olgica i ja bili smo zajedno još iz gimnazije. Ne postoji prva, druga ili treća ljubav, postoji jedna koja se pretvara u veliko prijateljstvo. Inače, ako toga nema, to i nije bila ljubav - govorio je Đuza.