O prošlosti i budućnosti

Ne bih raspredao o raznoraznim čudima tehnike koja sam imao prilike da vidim na pomenutim događajima; to je posebna priča i posebna tema za diskusiju. Želim da se osvrnem na teme i diskusije ta dva samita.

I na jednom i na drugom skupu lideri u znanju i obrazovanju iz čitavog sveta govorili su o budućnosti. Govorilo se o četvrtoj industrijskoj revoluciji, o tome gde će nas odvesti veštačka inteligencija i razvoj tehnike u narednih nekoliko decenija, hoće li roboti koji uče postati dostupni svima, kako će izgledati svet koji je globalno umrežen, kakvo je obrazovanje potrebno da bi se ispratio tehnološki razvoj u budućnosti, da li će postojeća zanimanja biti prevaziđena... Sve u svemu, futuristička diskusija sa jasnim vizijama. Vraćanja u prošlost bilo je tek koliko je neophodno da bi se izvele pouke i zaključci uporedili sa projekcijom budućnosti. Na Samitu znanja, na primer, „zvezde“ diskusije bili su humanoidni robot Sofija i četrnaestogodišnji dečak Tanmaj Bakši, najmlađi kreator softvera na svetu.

Pitate se - kakve to veze ima sa Srbijom? Ima, veoma. Kada bismo, na primer, želeli da na Balkanu govorimo o takvim temama, da organizujemo jedan ozbiljan samit znanja, ili da dovedemo robota i četrnaestogodišnjeg dečaka da razmene svoje stavove na temu budućnosti sveta, verovatno bi mnogi smatrali da je reč o lakrdiji i prevari. Kada bismo želeli da projektujemo budućnost, kako bismo je lakše razumeli i bolje se uklopili u pravac kojim civilizacija ide, verovatno bismo bili ocenjeni kao sanjari koji nemaju preča posla.

Regije, države i nacije koje gledaju u budućnost - napreduju. One koje žive u prošlosti - ostaju zarobljene u njoj. Svako ko stavi prošlost ispred budućnosti postaje žrtva te prošlosti. Stalna potreba za traženjem istorijskih nepravdi i globalnih zavera ne vodi u progres. Jedino gledanje unapred, uz pouke iz prošlosti, donosi napredak i prosperitet. Pogledajmo zemlje koje se brzo razvijaju: skandinavske zemlje, Srednji i Daleki stok, pa i Rusiju: svi su okrenuti budućnosti. Čuvaju svoju tradiciju i istoriju, ali prave strategije koje idu i po nekoliko decenija unapred, okupljaju stručnjake i tehnologije koji im omogućuju da se razvijaju, poštuju i usavršavaju sopstvenu pamet.

Za to vreme, Srbija tapka zarobljena u raspravama o Mladiću i Oriću. Svako ko želi zbog ljudi i događaja iz prošlosti da likuje ili da tuguje, neka to i čini, ali zapamtite: neće nam zbog toga biti ni bolje, ni gore. Boli me nepravda Haškog tribunala prema srpskom narodu, ali bi me više od te nepravde bolelo da Srbija i Srbi ostanu bez budućnosti. U Srbiji, ali i na čitavom Balkanu iznova i iznova otvaraju se stare rane; u njima se živi, o njima se raspravlja, a postoje mnogi koji kao da prizivaju tu matricu stalnih okršaja i stalnog vraćanja unazad. Uzmimo se u pamet i gledajmo šta ćemo dalje, da ne bismo prošli kao u pesmi Miroslava Ilića: „Prošlost moja nije sjajna bila, a ni sutra meni se ne smeši.“

Čuvajmo svoju tradiciju, kulturu i istoriju, budimo jači od svih onih koji žele da nas drže u raljama prošlosti i krenimo u susret novom svetu, koji je otvoren za nas. Što bi rekao moj prijatelj, poznati umetnik harmonike Boban Kopunović: „Dok ja tebi ovo ispričah, sve je to već postala prošlost.“ Ova rečenica oslikava suštinu današnje civilizacije. Budućnost se planira sada; četvrta industrijska revolucija je počela. Srbija, sa svojom pameću, stručnjacima i potencijalom, može biti njen deo.