Nuklearna katastrofa o kojoj se malo zna

Nuklearna trka između SAD i SSSR tokom hladnog rata u nekoliko navrata dovela je čovečanstvo na rub katastrofe. Neki od tih incidenata bili su vojni, poput kubanske krize, a neki ljudska greška, poput Černobilja. Ipak, jedna katastrofa ostala je dugo nepoznata, a ni danas se o njoj ne zna dovoljno.

Taj incident dogodio se 29. marta 1957. godine u gradu Majak u Sovjetskom savezu.

Mesto o kojem se i danas malo zna bilo je pozornica prve velike nuklearne katastrofe, koja se dogodila u postrojenju za preradu plutonijuma.

Na Međunarodnoj skali nuklearnih događaja (INES) kao najveće dosadašnje katastrofe rangirane su Ćernobiljska i Fukušima (INES 7), a Majak je tik do njih (INES 6).

Maleni grad Majak bio je zatvoren grad koji se čak nije nalazio ni na geografskim kartama. U njemu se nalazila nuklearna elektrana, ali ona je bila samo maska za druge poslove koji su se ticali nuklearnog naoružanja.

Koliko su Sovjeti dobro krili taj grad, pokazuje činjenica da zapadni špijuni nisu znali za Majak, u kojem je proizvedena prva atomska bomba SSSR-a.

Sovjetske vlasti su nakon Drugog svetskog rata shvatile da Zapad nema nameru da održava lažne dobre odnose sa SSSR-om, pa je brzo došlo do razlaza. Pošto su SAD u tom trenutku već imale atomsku bombu, Sovjeti su se dali u poteru za tom tehnologijom i ubrzo ih dostigli.

Izgradnja elektrane u Majaku počela je 1954., a završena već 1948. godine. A pošto je poslovica kaže da "sve što je brzo, je i kuso", ispostavilo se da je u toj brzini loše odrađen sistem za hlađenje reaktora.

Čim je elektrana startovala sa radom, počela je i proizvodnja velike količine nuklearnog otpada.

Velike količine visokoradioaktivnog otpada skladištene su nedaleko od reke Ob, a nivo kontaminacije ubrzo je postao kritičan i opasan po lokalno stanovništvo.

Zato su vlasti 1953. godine odlučile da se konačnu pobrinu za taj optad, čija količina se merila u tonama. Ideja je bila da se veliki čelični konterneri zakopaju osam metara pod zemlju i da se njihova temperatura održava tako što će biti izgrađeni dodatni sistemi za hlađenje. Sve je to planirano kako bi se sprečilo da opasni otpad dospe do vode.

Ipak, već 1956. pojavili su se prvi simptomi neizbežne katastrofe.

Jedan od kontejneri počeo je da se pregreva, ali su inženjeri ignorisali tu činjenicu. Temperatura je nastavila da raste, zbog čega su i drugi kontejneri počeli ubrzano da se greju.

A onda se 1957. desila katastrofa!

Eksplozija jačine 100 tona TNT-a raznela je elektranu i uništila okolinu. U narednih 11 sati radioaktivni oblak kontaminirao je 350 kilometara okoline. Srećom, slabo naseljene.

Ipak, dok se radioaktivni oblak razišao već su bila pogođena 22 sela, čiji stanovnici nisu znali šta se desilo.

Kontaminirano je ukupno 20.000 kvadratnih kilometara istočnog Urala, a ukupno je evakuisano 11.000 ljudi.

Tačan broj mrtvih ni danas nije poznat, ali se procenjuje da je, što od eksplozije a što od naknadne radijacije, umrlo oko 10.000 ljudi.

Ipak, Majak nakon ove katastrofe nije zatvoren, a tamo se u međuvremenu dogodilo još tridesetak incidenata, od kojih su mnogi bili sa curenjem radioaktivnog materijala.