Neverovatna priča o braći Jokić i Darku Miličiću

Leto je 2004. godine. Darko Miličić u vilu u predgrađu Denvera poziva starog prijatelja iz Srbije. Godinu dana ranije Pistonsi su ga draftovali kao drugog pika na draftu - ispred Karmela Antonija, Krisa Boša i Dvejna Vejda - ali njegova ruki sezona bila je razočaravajuća. Detroit jeste osvojio šampionsku titulu, ali 213 centimetara visoki fenomen nije uspeo da se izbori za mesto u startnoj petorci, pošto je u proseku beležio 1,4 poena za 4,7 minuta na parketu. Miličić se nije odmah uklopio u novo društvo, pa je ostao u kontaktu sa starim prijateljima, uključujući tu i dinamično krilo od 198 centimetara Nemanju Jokića. Zajedno su igrali po Srbiji otkako im je bilo 16 godina. Jokić je bio zainteresovan da se preseli u SAD i igra NBA košarku, piše Li Dženkins za Sport ilustrejted.

Ovako Dženkins počinje priču u kojoj glavni junak nije ni Miličić, a ni Nemanja Jokić, već njegov mlađi brat Nikola, koji poslednjih meseci u dresu Denver Nagetsa oduševaljava ljubitelje košarkaške.

Nemanja Jokić je dobio stipendiju Detroit Mersija, delom baš zbog Miličića. Živeo je u Miličićevom domu u Ročester hilsu, odmah ispod Tajšona Prinsa. Vozio je Miličićeva skupa kola. Bio je redovan na utakmicama Pistonsa.

"Živeo sam život NBA igrača. Pravio sam najbolje žurke na univerzitetu - u Darkovoj kući naravno", priznaje Jokić novinaru Sports ilustrejteda Liju Dženkinsu.

Zabava je potrajala godinu i po dana. Miličić je trejdovan u Orlando, Jokić je morao u studenski dom sa "običnim smrtnicima". Sve ukupno proveo je tri sezone u Detroit Mersiju, pa je igrao za Si-Vi Post na Long Ajledu, na kraju i Skrenton/Vilks-Ber Strimerse...

"Pravio sam greške. Kad sam bio mlad, košarka nije bila moj prioritet. Izlaženje, provod, alkohol, devojke... To su bili moji prioriteti. Problem je bio što sam sam donosio svoje odluke. Poput one: "Neću da idem na trening", a u stvari mi je još bila potrebna podrška porodice. To mi je nedostajalo", svedoči Nemanja.

Isto stvar bila je potrebna i Darku. Posle Orlanda je stigao Memfis, pa Njujork, Minesota i penzija. U NBA ligi je ipak ostao upamćen po nadimku "ljudski pobednički tompus". Tokom karijere nikada nije beležio više od 8,8 poena u sezoni.

"Pritisak na njemu je bio preveliki. I on ga je samo dodavao. Mislim da mu se sve to desilo prerano. Odjednom. Kuće, kola, a nije imao nikog da ga posavetuje. Da mu kaže da mu ne treba sve to".

U sezoni 2012/2013 Miličić je odigrao svoju poslednju utakmicu za Boston, a Jokić za Stimerse.

Nemanja se vratio u Sombor. Prvi put posle sedam godina u Americi sreo se sa dva brata. Sa starijim bratom, koji je sa visinom od preko dva metra bio profesionalni košarkaš u Srbiji, uvek je bio blizak. Ali mlađi Nikola je imao svega 10 godina kada je Nemanja otišao preko bare. Seća ga se samo kao klinca kog je Strahinja bacao po sobi. Umela su starija braća i da preteraju u "izlivima nežnosti".

Kad se Nemanja vratio, Nikoli je već bilo 17 godina i bio je najveći od trojice braće. Voleo je košarku, ali voleo je i fudbal, vaterpolo, odbojku, konje. Imao je problem sa kilažom. Nedavno je pričao o tome kako je pio po tri litre koka-kole dnevno i jeo burek. Kad je potpisao prvi ugovor sa Megom imao je 136 kilograma, ali nije mogao da uradi niti jedan sklek.
"Samo je želeo da se igra", seća se Nemanja.

Nikola je samo želeo da stoji na visokom postu, drži loptu kod sebe i deli pasove bez gledanja kroz uši odbrambenih igrača.

"Prvi put kad sam ga video kako igra, delio je pasove iza leđa koje niko drugi ne bi ni pokušao. I svi su mu dozvoljavali. Nisu mu govorili da stane. Jer su znali da poseduje jedinstvenu veštinu".

Ali "fizika" je bila problem. I tu su braća prepoznala svoj deo zadatka. Klinačko maltretiranje dobilo je novu dimenziju. Nikola je morao da smrša.

Najbolje se to videlo kada je 10 dana pre drafta 2014. godine Miško Ražnatović objavio da se Jokić povlači.

"Bilo je stereotipa zbog njegovog izgleda. Momak nije imao nikakvu mišićnu definiciju. Nije mogao da skoči“, prenosi Sports ilustrejted reči generalnog menadžera jednog od NBA klubova.

Sam Jokić priznaje: "Izgledao sam kao debeli plej". Ražnatović je umeo da mu pred velike utakmice kaže: "Zatvori oči i zamisli da se biješ sa mnom i mojom ćerkom za čokoladnu tortu". Mada Jokiću nikada nije nedostajalo motivacije. Ali Strahinja se za svaki slučaj preselio na Novi Beograd, najvećim delom baš kako bi pratio da li se Nikola pridržava dijete i strogog režima treninga.

Klubovi su ipak bili oprezni. Možda i bojažljivi. Zbog kilaže su sumnjali da Jokić nema razvijene radne navike. Desilo se jednom da u Megi cele nedelje nije trenirao zbog upale tetive zgloba na ruci. Upalila se zato što je Nikola preterao potpisivajući autograme. Amerikanci su mislili da je u pitanju samo još jedan "mekani" Srbin.

"Istina je. Nije imao seksi telo", priznaje generalni menadžer Denvera Tim Koneli, jedan od retkih koji je nastavio da prati situaciju.

Video je ono što drugi nisu. Viziju, meku ruku, koordinisan pokret. Pa i porodicu koja je silno želela da ispravi prošlost. Kad je na Najkijevom turniru Jokić zablistao pored Klinta Kapele i Karl-Entonija Taunsa Nagitsi su prelomili.

Koneli je bio taj koji je ubedio Ražnatovića da Jokića vrati na draft. Izabrali su ga kao 41. pika. Jokić je u tom trenutku spavao. Nije imao nameru da ide u Denver, bar ne u skorije vreme. Sa Ražnatovićem je već formulisao plan. Prvo unosan ugovor u nekom velikom evropskom klubu, pa za dve i tri godine da uopšte razmislimo o NBA ligi. Barselona je doputovala u Beograd na završne pregovore.
"Praktično je sve bilo dogovoreno. Radili smo na nekim malim detaljima. Ali tom prilikom su odlučili da odgledaju još jednu utakmicu. Nikola je bio užasan. Mislim, stvarno užasan. Ne možete da zamislite koliko je bio loš. I zatražili su još vremena“.

Jokić dodaje: "Mislim da je to bio znak. Da nije bio te utakmice, sad bih igrao za Barselonu".

Denver je i dalje pratio. Osam puta su predstavnici Nagitsa posetili Megu. Konelijev pomoćnih Arturas Karnišovas je ubedio Ražnatovića da se predomisli. Braća su svakako volela Ameriku, devojka je već igrala odbojku u Oklahomi.

"Arturas mi je lepo rekao. Nisu problem veštine, već telo, a gde su veće šanse da ispravi te nedostatke: u NBA ligi ili u Evroligi?"

Avion za Pepsi arenu, nema više koka-kole. Ovoga puta nema ni vile, jahte, skupocenog voznog parka. Trojica braće žive zajedno sa Nikolinom devojkom u stanu sa tri spavaće sobe. U hodniku je okačen mali obruč na kom se braća igraju, prenosi "Mozzartsport".

Nemanja i Strahinja su na svakoj utakmici Denvera kod kuće, viču na brata, savetuju. Ostatak publike drži distancu. Možda se malo i plaše takvih gromada.
"Nismo baš toliko loši. Ne psujemo ga više", smeje se Nemanja.

Prošle sezone starija braća su kolima, iznajmljenim "kadilak eskalejdom", putovala i na gostovanja do Los Anđelesa, Denvera i Njujorka.

"Nema tu izbora. Ne pita se on. Pametan je momak i siguran sam da ne bi skrenuo s pravca ni da je sam. Ali ovo su važni trenuci za njega i želim da ima podršku koju ja nisam. Uvek mu govorim da živi moj san i da ga ne uzima zdravko za gotovo. Da ne pravi greške koje smo mi pravili".

Na početku doduše nije sve bilo med i mleko. Kad je na prvom treningu video Keneta Farida kako zakucava i Nikola je pomislio da NBA nije za njega. Tokom letnje lige nije blistao. Tek nešto bolji je bio tokom predsezone. "Strogi prosek", kaže trener Majk Meloun.

Ali pod budnim okom braće i Denverovog kondicionog trenera Stiva Hesa, koji ga je naterao da konzumira sedam niskokaloričnih obroka dnevno, Jokić je sa 130 kilograma stigao do težine od 113 "kila".

"Da li će izgledati kao Deandre Džordan? Neće. Da li će da ima metar odraza? Neće. Da li može da bude najbolji plejmejker na poziciji centra u NBA ligi? Naravno", uveren je Hes.

Optimizam se preneo i na Nikolu.
"Verujem u to da su jedini mišići koji su ti potrebni u košarci oni u mozgu".

Stižemo tako do malo neuobičajenih prizora. U eri u kojoj igrom dominiraju superspremne atlete poput Janisa Adetokunba, Džoela Embida ili Kristapsa Porzingisa, Nikola Jokić igra sasvim atipičnu košarku.
"Volim da usporim te momke. Da ih dovedem na moj ritam".

I zaista, vreme kao da stane kada je lopta kod Jokića. Sposoban je da u trenutku snimi ceo teren. Kao da ga fotografiše.
“Ako u jednom trenutku vidim saigrača, znam gde će biti u sledećem. Ne moram opet da ga pogledam“.

Bek Geri Haris je razumeo. Uđe pod obruč znajući da će mu Jokić uvek dodati loptu.
“Svi ostali su bili u fazonu: Vau, hoću i ja ove neke lake koševe. I sad svi trče pod obruč“.

Lopte lete iza leđa, preko ramena, o parket... Melounov otac, pomoćni trener Pistonsa Brendan Meloun, svojevremeno je govorio kako je Pit Maravić jedini košarkaš zbog koga bi platio ulaznicu.

"Ja sad tako mislim o Nikoli. Platio bih da ga gledam".

Popularni Džoker se smeje na takve konstatacije i priseća da je 11 godina mlađi od starije braće.
"Verovatno sam bio greška".

Teško. Bar ne kad je košarka u pitanju. Koliko je Jokić posvećen pobedama možda i najbolje govori anegdota posle teškog poraza od Golden Stejta 10. novembra. Jokić je uleteo kod Melouna u kancelariji i rekao: "Ovo ne funkcioniše. Hoću na klupu".

Mislio je na to da ne funkcioniše Jusuf Nurkić na petici, a Jokić na četvorci. Meloun mu je udovoljio, pa se Jokić preselio na klupu. Ali porazi su nastavili da se nižu. Posle poraza od 20 razlike u Dalasu šef je prelomio: Jokić je prvi centar.

"Dugovao sam mu to. Pokazao nam je zašta je sposoban i ako treba da potonemo, hajde da potonemo sa najboljom postavom koju imamo", rekao je Meloun.

Danas, Denver je treći u NBA ligi po broju postignutih poena.

"To je sve Nikola. On radi stvari koje nećete videti kod drugih dugajlija", hvali saigrač Majk Miler.

Skače u napadu, pogađa sa polustance - tu je među najboljima u ligi - ume i za tri poena. Da ne pričamo o asistencijama.
“Jedan uvek mora da je slobodan“, skromno kaže Jokić.

Statistika kaže: 23,9 poena u proseku, 11,1 skok i 4,8 asistencija u januaru. Ali čak ni ona ne oslikava dovoljno koliko Jokić znači Nagetsima. Uprkos nekim nedostacima u odbrani. Ceo Denver se muči na tom kraju. Samo jedan tim primio je više poena. Glavobolja za Melouna?

"Da, ali onda pozovem oca, a on mi kaže: Sa ovakvom postavom i efikasnošću tvoj napad ti je najbolja odbrana".

Trener se prilagodio timu. I Denver je posle pet godina ponovo u konkurenciji za plej-of.

Nemanja i Darko se više ne čuju tako često kao nekada, ali se i dalje viđaju kad su u Srbiji. U junu su zajedno slavili Miličićev 31. rođendan. Prisećaju se grešaka. I pričaju Nikoli kako da ih ne ponovi.