Nećemo puške, nego hleba

Ogromnoj većini, ako ne računamo šačicu ekstremista kakvih ima svuda, stalo je samo da normalno žive, da imaju posla i hleba za svoju decu. Dovoljno su se opekli devedesetih, kada je sirotinja postala još siromašnija, a dojučerašnji sitni lopovi postali krupni tajkuni u nezapamćenoj pljački koja je pratila krvavi sukob u zemljama bivše Jugoslavije.

Nadajmo se da će ta gorka iskustva iz bliske prošlosti biti dovoljan razlog da najavljeni referendum u Republici Srpskoj prođe bez većih incidenata. Jer Bosni i Hercegovini u ovom trenutku nisu najveći problem praznici i slave, niti granice, već siromaštvo, uništena privreda, nezaposlenost i besperspektivnost. To što se, kao svaki put kada osete da bi se mogla vratiti mračna vremena u kojima su vedrili i oblačili, pojave neki debeli generali koji prete prolivanjem krvi uopšte ne treba da nas čudi. Oni se jednostavno ne snalaze najbolje kad je mir. Nedostaje im miris baruta, prljavog novca i krvi, s tim što je to skoro uvek krv nečije tuđe, a ne njihove dece, koju su na vreme sklonili u debelu zavetrinu.

Naravno, nikad krčkanje bosanskog lonca ne prođe bez zaprške iz inostranstva. Neosporno je da oni vole da budu mirođija, ali zašto mi svaki put nasednemo? Da li zaista neko iz Vašingtona ili Moskve može biti bliži i važniji nekom Ibri ili Nikoli nego njih dvojica jedan drugom? Odgovore na ova vrlo jednostavna pitanja svi dobro znamo, ali nikako da nam dođe iz dupeta u glavu. A i kada se to desi, uglavnom bude kasno.