Ne verujem nikome!

Ipak, Ivica Dačić, šef Socijalističke partije Srbije i ministar spoljnih poslova, u božićnom intervjuu ekskluzivno za „Alo!” otkriva mnoge stvari o kojima do sada nikada nije pričao.

Nema svadbe ili veselja na kojima gosti ne pomisle na Ivicu Dačića kada krenu čuveni stihovi: „Ko bi reko čuda da se dese...” Ipak, malo ko zna da je on jedini čovek na svetu koji je, verovali ili ne, pevao u Jelisejskoj palati, i to na nagovor Fransoe Olanda, tadašnjeg predsednika Francuske.

- Jesam, pevao sam tamo. To je bilo na Samitu EU i zemalja zapadnog Balkana. Završni deo tog samita bila je večera na kojoj su bili premijeri i ministri spoljnih poslova. Na tom prijemu bili su Oland, tadašnji predsednik Francuske, Angela Merkel, Federika Mogerini i drugi. U jednom momentu je došao red na Edija Ramu da govori. On je u svom govoru rekao da bi voleo da mu otpevam „O, sole mio”. Samo sam se nasmejao. Međutim, kada su svi govornici završili sa svojim izlaganjima, ustao je Oland i rekao: „Ajde sada da čujemo ‘O, sole mio‘.“ Ustao sam i rekao: „Ne mogu da pevam dok ne pitam premijera. Znate, u toku je formiranje Vlade, treba da me čovek izbaci zbog ponašanja.“ Tamo nema orkestra, ozvučenja, nema ničega... I onda sam otpevao tu pesmu. Sećam se, tada su skočile Federika Mogerini i Angela Merkel da mi se zahvale. Oland je rekao: „Ovo je najbolji ministar na svetu”, a ja sam mu rekao: „Recite to Vučiću, da on to ima u vidu.“ Oland mi je tada rekao da niko nikada nije pevao u Jelisejskoj palati, čak ni Pavaroti.

Ipak, pevali ste Angeli još koji put?

- Jesam. Ista stvar dogodila se u Trstu na sledećem samitu, samo što je tada bio Makron umesto Olanda. Merkelova je tada ustala i rekla: „Ajde, Ivice, otpevaj ‘O, sole mio‘, i ja sam otpevao, ali sam i dodao pesmu ‘Santa lučija‘. Angela je bila prezadovoljna, a italijanski ministar je išao po Trstu i vikao: „Grande Ivica.“ Moram da priznam da je Angela Merkel bila više nego korektna. Ustala je i rekla svima: „Nema snimanja.“

Da li ste pevali Putinu?

- Njemu nisam nikada pevao. Uvek smo organizovali neke formalne sastanke, ali smo zato Šojgu, Lavrov, Rogozin i ja mnogo puta pevali i sve pesme apsolvirali. Šojgu je, što je mnogima čudno, ekspert da peva „Podmoskovske večeri” u džez stilu.

Koja je prva utakmica koju ste odgledali?
- Ne mogu da se setim. Znate, ja sam živeo u Žitorađu i Nišu, a u Beograd sam došao 1985. godine, posle služenja vojske. Tako da kao mali nisam išao na utakmice Zvezde i Partizana, nego na mečeve lokalnih klubova.

Zašto ste otišli sa funkcije u KK Partizan?

- Godinama sam bio u KK Partizan i danas koliko mogu pomažem tom klubu. Tada je takvo vreme bilo, došao je 5. oktobar i da bi sačuvali klub, Divac, Danilović i ja smo se dogovorili da se ja povučem, a da Vlade preuzme klub. Saša Danilović se tada povukao iz aktivnog bavljenja košarkom i preuzeo potpredsedničko mesto. Inače sam veoma dobar prijatelj sa njima, kao i sa Đorđevićem, Paspaljem, a najbliži mi je, svakako, Saša Danilović, s kojim se često viđam i družim. Moram da kažem da sam priznanja dobijao od navijača Partizana i posle 5. oktobra. Oni su se čak i bunili što sam se povukao. Ja tu nisam imao nikakav politički interes, naprotiv. Lakše mi je da se ne bavim sportom. I danas me razni teraju da prihvatim neke sportske funkcije u Partizanu, ali to mi ne treba.

Da li se Ceca naljutila zbog vašeg intervjua sa Karleušom?

- Nije se ljutila zbog Karleuše. Posao je posao i ona to shvata. Ceca je moja prava prijateljica. Neću da kažem školska, jer se ona stalno zbog toga ljuti, pošto ispada da smo ista generacija. Ona je sedam godina mlađa od mene, ali smo zajedno rasli, išli u istu školu. Ona mi stalno kaže: „Mi smo samo išli u istu školu, nismo školski drugovi.“

To znači da želite da se podmladite?

- Tako ispada. (smeh) I da hoću, ne mogu da sakrijem svoje godine. Dugo sam u politici, već 27 godina. Ja sam rastao i stario pred očima građana i ljudi kada gledaju mene, gledaju i sebe. Ako ne mogu da vide koliko su se oni promenili, neka vide mene.

Često vas dovode u vezu sa nekim pevačicama i ženama iz javnog života, kako na to gledate?

- Ne mogu ni sam više da pratim šta sve pišu i s kim me povezuju. Sećam se, bilo je to davno, odem sa suprugom na koncert Ace Pejovića. Supruga je sedela sa moje leve strane, a Goga Sekulić sa desne. Sutra u novinama pročitam naslov: „Nova afera na pomolu. Ivica Dačić u vezi sa Gogom”, a na slici koju su objavili nalazi se i moja žena, koja sedi pored mene. I šta onda pričati? Ja sam čovek u godinama, sada više gledam ko će da mi bude snajka nego što ja imam neka interesovanja.

Kako ste slavili Božić kada ste bili mali?
- U to vreme se Božić slavio na tradicionalan način. Zna se kada se unosi badnjak, kada se on pali, zatim smo imali položajnika. Danas malo koja kuća zna šta je to. Položajnik je bio glavni u kući, tako je bilo i kod nas. Kada on dolazi, sve se spremi, postavi se doručak i sve redom... Od njega je zavisila godina, danas je to sve izgubljeno.

Zašto kažete da je sve to danas izgubljeno?

- Znate, danas kada pričam mojoj deci da nije bilo kompjutera, televizijskih programa, mobilnih telefona, ćerka me pita: „Šta ste radili uopšte?” Za njih je to nepojmljivo. Mi smo kao deca živeli za to da izađemo napolje. Roditelji su nas jedva u kuću uterivali, a mi sada ne možemo decu da isteramo iz kuće i odvojimo ih od mobilnih, kompjutera i ostalih čuda. Nemam ništa protiv razvoja tehnologije, ali ne mislim da to doprinosi zdravom životu.

Šta još ne štima danas u tom pogledu?

- Ja imam i velike primedbe na naš obrazovni sistem i to godinama pričam, ali niko neće da čuje. Zaista mislim da nedovoljno radimo na očuvanju naše tradicije i porodičnih vrednosti. Na primer, na zapadu se tačno zna, dočekaš Božić i posle toga ideš na raspust, a kod nas Božić pada usred odmora. Time se podstiče da deca za Božić ne budu kod kuće. Ja sam mnogo godina proveo sam za Božić jer su mi deca sa suprugom negde na raspustu, a ja zbog obaveza ne mogu da budem s njima.

Od samog početka bavljenja politikom ste na visokim funkcijama, pa i danas.

- Tako se zadesilo. Iskoristio sam svojih pet minuta i 27 godina sam u najvišim političkim forumima. Stalno pričam da je svaki glavni urednik budući bivši. Solženjicin je to rekao, a ja ne želim da budem bivši i zato nisam postao novinar. Međutim, to može da se kaže i za političare. Začas se završe mandati i prestanu funkcije. Zato je važnije da se u životu nauči kako se penjati uz merdevine, ali i kako niz njih silaziti. Znate, sve one ljude koje srećemo dok se penjemo srešćemo i kada se spuštamo, zato se o svemu mora dobro voditi računa. Ja se te devize držim. Vlast me nije promenila.

Mediji su vas često prozivali zbog druženja sa Šarićem i drugim „opasnim momcima”?

- Svako kome nešto nije jasno neka pogleda šta sam ja to zaradio za sve ovo vreme. Jer ako se neko udružuje sa kriminalnim grupama, on to valjda radi iz nekog interesa. Šta je tu moj interes? Otkako sam postao ministar, a sad će 10 godina od toga, moja imovina je ista. To je najbolji odgovor na takva pitanja. Što bih se ja bavio kriminalom? Uvek ima toga da neko pokušava da vas drži u šaci nekim navodnim sumnjama, kao što je to urađeno meni sa Šarićem. Ucenjivali su me i blatili. Sve sam to izdržao. Hvala bogu da je Šarić došao i da može da kaže sve o našem druženju. Samo jednu stvar treba da ga pitaju još, a to je šta sve ima da kaže o drugima. Ja mu sigurno nisam pomagao i on je priznao da mu ja nisam izašao u susret ni za ono za šta me je molio.

Ko je to pokušao da vam smesti?

- Demokrate i Tadićev kabinet su pokušali da me nameste. Kako sam odjednom postao problematičan kada sam počeo s Vučićem da sarađujem, nije mi jasno. A do tada sam bio dobar. Palma je Rakića zvao „gestapovac“ i rekao je da će da mu kupi automobil iz Drugog svetskog rata jer mu samo on fali.

Zašto vas nema na društvenim mrežama?

- Nemam profile na društvenim mrežama. Nemam animozitet prema tome, ali ima na desetine lažnih profila pod mojim imenom i bolje je da svi znaju da su svi oni lažni. Svi znaju da je veoma teško da se lično upravlja profilima i neću ja da zavisim od tog čoveka koji mi održava profil i da razmišljam da li će se on setiti nešto da napiše i šta, i koju sliku će da stavi.

Da li je to slučaj i sa savetnicima u ministarstvu?

- Ja sam ministar koji kod sebe drži svaki papir, jer ne verujem nikome. Jer taj što bi trebalo da čita papire umesto mene ne zna šta je za mene važno. Mene često, na primer, zanima i koliko je skup dušek koji je neka ambasada kupila, ili bojler, a zanimaju me i mnoge druge stvari, što možda nekome nije zanimljivo. Zato ja ne mogu da verujem nekome i da imam nekoga da me savetuje i da umesto mene piše nešto.

Da li ste se ljutili na indeksovce devedesetih, kad su prozivali vas i Miloševića?

- Ne znam za Slobu, ja se nikada nisam ljutio. Meni je to bilo i zanimljivo da gledam. Dobar sam i danas i sa Kesićem, Mićkom, Ivanom Ivanovićem. Nikad nisam reagovao na te stvari i neću. Nekad čak i bude dobar neki vic.

Šta biste poželeli građanima za Božić?

- Voleo bih da im svaki dan bude kao Božić, jer ne izlaze novine, političari se ne oglašavaju, jedna velika nirvana.