Mnogo smo jadni i mali da bismo se mrzeli zbog fudbala

U „isleđivanju“ za „Alo! Sprint“ ovako zbori Stanko Pletikosić, policijski inspektor Kraljevine Jugoslavije. Nagledao se, svedoci smo putem televizije, „padanja glava“ u miru između dva svetska rata, te sada, veli, ne želi da nas zadesi tragedija u 21. veku. I to na sportskom objektu.

Andrija Kuzmanović, popularni glumac koji briljantnom ulogom mladog forenzičara u „Senkama nad Balkanom“ svake nedelje „zakucava“ milione ljudi za male ekrane, priča za naš magazin o Jakši čija slava ne bledi, Jugoslaviji u Montevideu i Srbiji u Rusiji, počecima u fudbalu i kraju opčinjenosti fudbalom, svom Partizanu i Zvezdi koja nije tuđa...

- Obradovao me je prolaz Partizana i Zvezde u evropsko proleće. Obradujem se svakom rezultatu naših klubova. Mnogo smo mali, jadni, da bismo mrzeli jedni druge. Ne treba tragedija da nam se desi da budemo svi kao jedan, možemo to da radimo i ostalih 364 dana u godini. Ne moramo da se radujemo uspehu drugog, ali moramo da ga poštujemo. Ja to gledam ovako: neka Zvezda osvoji šta bilo, a onda dođe u „Pionir“ ili na JNA i mi je dobijemo. Potrebno nam je mnogo više zdravog stava, da ne trujemo mlade raznoraznim glupostima. Ne apelujem ni na koga da partizanovci i zvezdaši treba da se druže, nego hoću da i dalje moramo da bodrimo jedni druge dok ne postanemo fudbalska velesila. E onda možemo da želimo jedni drugima da što pre ispadnemo iz evropskog takmičenja – poručuje Kuzmanović za „Alo! Sprint“.

Mogu li Partizan i Zvezda još da guraju u Ligi Evrope?

- Bar još kolo da prođu. Verujem da mogu. Zvezdi je, svakako, teže. Sestrić, zvezdaš, kaže mi posle žreba: „Nas neće biti sramota ako ispadnemo, a vas hoće, imate slabijeg protivnika“. Hajde da se ne obrukamo ni jedni ni drugi, makar i ne prošli.

Pratite fudbal?

- Slabo. Ponavljam, čestitam večitim rivalima, čestitam i reprezentaciji na plasmanu na svetsko prvenstvo, ali neke prethodne generacije su mi ubile veru u fudbal. Pogotovo domaći, a vidim da ni evropski nije kao nekad. Odlaskom Pirla i Totija u penziju, ranije i Del Pjera, meni najomiljenijeg fudbalera uz Batistutu, iako smatram da je Zidan najbolji koji je ikad pipnuo loptu, što se mene tiče – fudbal više nema istu draž. Važnije mi je da klinci gledaju fudbal. Oni treba da uživaju u tome. Sport bi trebalo da ih izvede na pravi put. Meni je obavio taj period u odrastanju i vaspitanju.

Period iz novobeogradskog Radničkog, kasnije Lokomotivi, Vinči...

- U dresu Radničkog dvaput sam bio igrač kola u omladinskoj ligi. Dobijao sam dobre ocene, nije bila manja od 7,5, a jednom i 9,5. Trenirao nas je Pera Krstić, bila je zdrava atmosfera. Zamišljali smo da ćemo kasnije da „udarimo“ po nekoliko miliona, da imamo najmodernije kopačke, rukavice, ali smo prvenstveno igrali iz ljubavi.

„Montevideo“ vas je vinuo među zvezde, možete li sebe da zamislite kao fudbalsku zvezdu u realnom životu?

- Zamišljao sam. To je deo detinjstva. Smatraš da ti pripada da budeš prvak sveta. Deca treba da maštaju. Mašta je divna, sve dok shvatiš koliko može da pomogne u realnosti i koliko realnost ne sme da je kvari. Klinci moraju da se bave sportom. Kad odrastu ne moraju da ga igraju, a kad dođu u moje godine, imam 33, ne moraju ni da gledaju, ali sport je neophodan da bi ih donekle sačuvao od loših stvari. Nisu džaba rekli stariji i pametniji od nas da je sport deo kulture. Zaista jeste.

Da je mašta „probila granicu“, da li bi fudbalska slava, Bufonova na primer, bila slađa od glumačke?

- Naučio sam bitnu stvar u životu – nemoj da se porediš ni sa kim, već sa sobom. Ne moram da budem bolji od ne znam koga, nego od sebe. Samo tako ću napredovati. Ljudi moraju da se nadograđuju. Kad nemaš šta da radiš, radi na sebi. Tu uvek ima posla. Dakle, između Bufona i mene, uvek bih izabrao moj život, da ne kažem karijeru. Mnogo je lepo biti sportista, kad se sa 35-40 godina okreneš i kažeš: „Bio sam prvak evrope, pobednik 'kalča', osvajač Lige šampiona, imam 60 miliona, tek mi život počinje i sad ću da uživam s porodicom“. Lep je to život, ali ja, hvala bogu, nisam đavo da mi je malo. Bitno mi je da sam generalno u životu srećan i uvek se trudim da pomognem. Ako ne mogu, sigurno neću da odmognem.

Gladijator vam je omiljena filmska uloga, ima li ih u savremenom fudbalu?

- Danas je fudbal više gladijatorski posao nego nekad. Uticaj Engleza, oni inače smatraju da su vlasnici cele planete, je presudan. Ja sam voleo da gledam Seriju A. U njoj se igrao defanzivan fudbal, ali interesantan, uz mnogo dobre taktike. Sećanje na njihov fudbal mi budi i jedno razočaranje. Kad su, naime, ovde igrali Srbija i Italija 2011. godine, želeo sam da vidim Pirla, mog idola iz detinjstva Bufona... Međutim, izašao sam sa stadiona posle 15 minuta, jer su zviždali italijanskoj himni. Nisam mogao da verujem. Došli su bivši svetski prvaci, majstori, pritom, nikakvo zlo nisu naneli i da se zviždi njihovoj himni...

Koga biste od fudbalera voleli da prenesete na filmsko platno?

- Nekog kontraverznog. Maradonu, Valderamu, Igitu, Alana Širera, Čavu Dimitrijevića od naših... Znam da je mala verovatnoća da će se to desiti, jer, ko bi kod nas pravio takav film. Kusturica je već snimio o Maradoni, Darko Bajić je napravio o Pećiju, mom drugu Rambu Petkoviću. Postoji film i o Džordžu Bestu.

Je l' teže biti fudbalski golman ili policijski inspektor?

- U svakom poslu može da se nađe ljubav, a može i kontra – mržnja. Meni je bilo zanimljivije, kad sam počinjao, da budem Milovan Jakšić, golman.

„Čuvali“ ste mrežu Kraljevine Jugoslavije na SP 1930, da li biste voleli da glumite golmana Srbije na SP 2018?

- Interesantnije je glumiti golmana Jugoslavije, nego Srbije. Kao što je interesantnije glumiti golmana SSSR, nego Rusije. Srbija je moja zemlja i volim je najviše na svetu, ali ne bih menjao Jakšu ni za koga. Uvek ću rado pričati o „Montevideu“ i nikad mi neće biti dosadno – naglašava Kuzmanović koga, ponosno to kaže, i danas na ulici zovu Jakša.

Hoćete li na Mondijalu da budete bar navijač?

- Ići ću u Moskvu na Umetničko svetsko prvenstvo, takođe u junu, i želim nam da ostanemo da gledamo fudbalsko. Organizator nam je obećao. To bi mi bilo prvo SP uživo. Kad se igralo 2010. majka mi je predložila da sednemo u automobil i otputujemo u Južnu Afriku. Žao mi je što nismo otišli. Bože zdravlja, ići ćemo u Rusiju. 

Ako inspektoru Stanku „ostane glava na ramenima“ do SP?

- Hoće – uverava junak ultra popularne serije.

Mogu li „orlovi“ da ponove plasman umetničke reprezentacije, koja je dogurala do polufinala?

- Iskreno im želim. Ništa ne može da ih odvoji od uspeha osim oni sami sebe. Ako budu dovoljno želeli, ako se ne budu svađali, ako budu ginuli jedan za drugog, ništa ih neće sprečiti da ostvare bolji uspeh čak i od reprezentacije u Montevideu. Samo pamet u glavu.

Znači, treće mesto? Ili finale?

- Bože zdravlja. Mi smo podneblje sa mnogo sjajnih sportista. Koliko su nas osporavali u talentu i koliko smo sami sebe uništavali u talentu, mi smo super sportska nacija – zaključuje Andrija Kuzmanović.

Prolete poluvreme s nesuđenim – na radost sedme umetnosti – čuvarom fudbalske mreže...