Milan nema za knjige, ni za hranu, ali nije pao nijedan ispit na medicini!

Milan Jevđić sinoć je rasplako Srbiju svojom teškom životnom pričom. Milan je bio gost Tatjane Vojtehovske u emisiji “Život priča” na TV Prva gde je pričao o svom životu i trnovitom putu koji prelazi.

Imao je samo 20 dana kada su ga roditelji ostavili, odgajala ga je baka, a kada je umrla ostao je potpuno sam.

- Pričala mi je baka da je pop išao unatraške kada su me krstili i da je upao u korito. Mislim da je još tada sve krenulo unatraške za mene - započeo je Milan svoju priču u emisiji "Život priča".

Milan Jevđić je na petoj godini medicine na Univerzitetu u Beogradu i nikada nije pao ispit, iako je njemu život priredio mnogo padova. Ovaj moma ne zna kako je izgledao kao dečak jer nema nijednu fotografiju iz detinjstva. Seća se samo jedne tamne sobe, visokog čoveka tamne puti, drenovog pruta i užasnih batina. Tukao ga je drugi muž njegove majke.

- Batine su bile toliko intenzivne da su mi krvni sudovi na nogama popucali. Tukao me je novi muž moje mame. Iako sam imao samo četiri godine, znao sam da se u tu kuću nikada više vratiti neću. Starateljstvo nada mnom preuzeli su baka i deka - priča Milan o najtežem preiodu.

Kako kaže, roditelji ga nikada nisu želeli. Majku je sretao na ulici u selu Severovo i ona bi mu samo mahnula. Zbog toga prema njoj nikada nije mogao da oseti ljubav. Deda mu je ubrzo umro i ostao je sam sa bakom. Baka je živela do Milanove 16. godine, kada je umirla od raka grlića materice. Dečakovi ujaci prisvojili su svu imovinu i Milan je ostao bez ičega.

Danima nije mogao da razmišlja jer je bio pod lekovima za smirenje, ali sam sebi je obećao da će biti gospodin. Posle bakine sahrane nije imao šta da jede.

- Gledao sam te puteljke i livade i shvatio da se ja tu nikada više neću vratiti. Bukvalno sam hteo da umrem. Uzeo sam nešto hrane i bez ijednog jedinog dinara krenuo za Užice. Tamo sam zaradio prvi honorar kao animator. Imao sam samo 1.500 dinara, godine pred sobom i želju da postanem doktor. Nisam znao kako. Bio sam maloletan i tad kreće golgota, ali i surovo i mnogo lepo vaspitavanje. Život je jedan mnogo strog učitelj, ali dobar i ono što vas on nauči, to nikad ne zaboravite - priča Milan.

Snalazio se kako bi platio kiriju od 70 evra, račune i hranu. Bilo je dana kada nije imao šta da jede i tada je jeo samo luk. Milan i dalje nema šta da jede.

- Taj luk tad mi je bio ukusniji nego da sam jeo kavijar. To me je oblikovalo. Održala me je jedna uspomena na moju baku, ambicija da uspem i na vreme isključen racionalni način razmišljanja. Samo sam sebi govorio da ne razmišljam, već da idem dalje. Konobarisao sam, prodavao balone, fizikalisao, bio maskota u marketu, prodavao čestitke na ulici - kaže ovaj momak.

Milan je upisao je fakultet u Kosovskoj Mitrovici i spavao u sobi pored mrtvačnice, međutim to nije poremetilo njegove planove. U trećoj godini se prebacio na Medicinski fakultet u Beogradu. Sada je peta godina i nikada nije pao ni jedan ispit. Profesori za njega imaju samo reči hvale. Kažu da se trudi i više nego što bi trebalo, da i posle vežbi ostaje još na fakultetu, kako bi upio što više znanja.

Milan trenutno sada stanuje u Železniku, u stanu koji zove "vila promaja". U njemu nema lavabo, mašinu za veš, ni televizor, a ni domet. Kaže da će još malo prati veš na Adi. U stanu ima toliko prašine da noću mora da se pokrije preko glave da bi mogao da diše, a to je jedini stan koji može da priušti. U njega dolazi tek pred ponoć, a pre toga satima šeta, pređe i po nekoliko kilometara samo da bi što manje vremena proveo u "vili promaja". Ipak, noću kada ostane sam, tada mu je najgore.

- Misli su čoveku najgori neprijatelj, i najgore su u noćnim satima kad me stignu. Još je strašnije u takvom stanu. Strašna mi je samoća, sramota me da bilo koga dovedem u takav prostor, pa sam nekako još usamljeniji. I tada razmišljam o stvarima o kojima ne bi trebalo. Kad si okružen ljudima, lakše je, ali kad si sam, svi problemi i misli te stignu. Ima noći kada legnem i molim se da se ne probudim - kaže Milan i priča kada mu je bilo najteže.

- Najteže je bilo za Badnji dan i Božić. Legao sam uveče i razmišljao šta me čeka kad se probudim. Znao sam da me ne čeka niko i ništa, da će taj dan biti užasan i traumatičan za mene i nisam želeo da se probudim. Razmišljao sam i o najgorem, ali sam to nešto sve odlagao, pa mi se sad više i ne isplati - dodaje mladić. Dosta vremena provodi u čitaonici jer nema para da kupi knjige.

- Ja sam momak koji je uvek nasmejan, ali se retko smeje. Uprkos tome, nikada nisam pomislio da odustanem. Kako da odustanem sada kada sam postigao nešto veliko samim tim što nisam odustao na početku. Ali opet, uspeh nije uspeh ako nemate sa kim da ga podelite. I tako sam u jednom trenutku došao u situaciju da se ne radujem svojim uspesima jer nemam sa kim da ih podelim - kaže Milan koji je na petoj godini studija i priznaje da je mu je i te kako teško da se izdržava.

- Ako imam za hranu, nemam za kiriju, pa sad već nemam ni snage da učim, a kamoli nešto drugo. Mislim da su se u mojoj glavi neke snage malo potrošile, ja sam i dalje isto brz, ali je samoća dodala gas. I tuga i usamljenost su dodale gas. Ja i dalje vozim dovoljno brz auto da im bežim, ali su one kupile neki mnogo brži i jači od mog. I to je problem. Nikad nisam prethodnih godina bio srećan, ali sam bio spokojan. A sad više nisam ni spokojan ni srećan, nekako me ščepao neki strašan osećaj i ne pušta me - priča Milan.

Voleo bi da ode u inostranstvo na specijalizaciju iz ginekologije, zbog bake. Međutim, on trenutno nema ni da jede, a kamoli da plati časove stranog jezika u nekoj školi.

- Cilj mi je da budem dobar, pošten i uspešan čovek, da imam jednog dana svoju porodicu kojoj ću nadomestiti sve ono što ja nisam imao i da budem lekar. Iako sam svašta preživeo i dalje preživaljvam, shvatio sam da život čine male stvari. Ako imate male stvari, velike vam neće biti potrebne. Ne treba da kukate da li imate ajfon, 2 ili 3 sobe u stanu, da li imate pare za Grčku, Tursku, Egipat, nego da imate porodicu. Nijedan uspeh u životu ne vredi ako nemate sa kim da ga podelite - poručuje svima.

Na pitanje da li ima za sledeću kiriju, Milan kaže:

- Videćemo.

Na pitanje da li ima šta da jede za vikend, posle duže pauze i spuštenog pogleda, odgovara isto:

- Videćemo. 

Iako je njegova priča veoma teška, Milan poručuje da treba da maštamo, verujemo u sebe i ne odustajemo, jer nam mašta daje snagu da ostvarimo snove, a to je ono što nam omogoćuva srećan život. 

– Ja sam došao da vam kažem da se u životu sve može, ali ako vi sami to hoćete – rekao je Milan u emisiji “Život priča”.