Mama, i ja pucam na olimpijsku medalju!

Kakva majka, takva ćerka. Obe otmene, odmerene, lepe, duhovite. Opuštene, a opet vrlo odgovorne. Prema životu i streljaštvu, koje im je, očigledno, sudbinski zacrtano. Zlatna Jasna Šekarić i njeno zlatno dete Lea. Suvo zlato našeg sporta.

Jasna je rekorderka, svetski fenomen, učestvovala je na sedam olimpijskih igara i osvojila čak pet medalja. Lea je njena naslednica, iako nije bila „projektovana“ da preuzme trofejno porodično „oružje“. Pričaju da je zbog dečje radoznalosti malokalibarski pištolj jednog dana slučajno opalio, a metak je pogodio pravo u centar mete. Kraj jedne neprevaziđene takmičarske karijere dobija nastavak. Rođena je nova šampionka, buduća olimpijka. Možda već od Tokija, ko zna...

U razgovoru za „Alo! Sprint“, Jasna objašnjava kako uspeva da razdvoji ulogu trenera od uloge majke, dok Lea zrelo priča o teretu slave koji već 19 godina nosi uz prezime Šekarić. Između svake zapete u rečenici umetnuti su čarobni osmesi. Umesto tačke, obavezno stoji „smajli“. Sve znakove pitanja rešavaju zajedno.

JASNA: Iskreno, nisam bila za to da moja deca budu u streljaštvu, više sam želela da se oprobaju u nekom drugom sportu. Priželjkivala sam da budem na tribinama, da mogu da vrištim, da navijam, a ne da sedim i ćutim tokom takmičenja. U međuvremenu su se i ta pravila promenila, a promenila sam i ja prilaz celoj priči. Sada shvatam da je Leina odluka da se bavi streljaštvom, zapravo, logičan sled stvari.

LEA: Ako mi verujete, u našoj kući se nikada nije pričalo o streljaštvu. Znalo se - mama ide na trening, tamo završi svoj posao, vrati se kući i tu se priča završava. Kao i mnoge devojčice, igrala sam se lutkicama, nikad pištoljima, iako sam joj na mnogim takmičenjima bila kao asistenkinja. Dugo mi ni na kraj pameti nije padalo da ću se baviti ovim sportom, ali se na kraju to desilo. Sasvim iznenada.

JASNA: Logično, vodila sam svoje dete na mnoga takmičenja. Kada je imala pet godina, usred takmičenja, izašla je na vatrenu liniju. Došla je do mene i vukla me za rukav. Onaj koji je trebalo da je čuva tokom mog pucanja nije je dobro čuvao. (ha, ha) Praveći mi društvo na brojnim putovanjima, Lea je bliže upoznala taj streljački svet i iskreno ga zavolela.

LEA: U osnovnoj školi sam svašta probala - tenis, gimnastiku, ritmičku gimnastiku, plivanje. Igre s loptom mi nisu išle i pomalo sam patila zbog toga. Majka je na ručku kod bake želela da mi pomogne, da mi objasni da sport nije samo lopta. Više kroz šalu me je pitala: "Hoćeš streljaštvo?”. Ni sama nije očekivala moj odgovor kao iz topa: “Hoću, daj mi pištolj!"

JASNA: Ni sama ne znam zašto sam joj ponudila streljaštvo, kada mi se činilo da i nije bila zainteresovana. Sad mi je drago kad vidim koliko se daje tom sportu.

LEA: Mama, ne može se protiv prirode, genetike...

JASNA: Verovatno je tako. Očigledno na kraju sve dođe na svoje.

LEA: U početku mi je bilo teško da razdvojim Jasnu majku od Jasne trenera. Čini mi se da sam tek u poslednje dve godine prihvatila činjenicu da je reč o dve “titule”, ali meni je mama Jasna uvek na prvom mestu!

JASNA: Uh, obe smo bile uporne. Bilo je teško, ali sada je uživanje.

LEA: Svesna sam da će me kroz karijeru uvek porediti sa majkom. Već sada me često pitaju: “Da li je moguće da i ti osvojiš neku olimpijsku medalju?" Svima odgovaram: "Moguće je!”. Opet, mi smo dva različita sveta i ja nikad neću moći da se poredim s njom. Njen stav pred svako takmičenje je - ne razmišljam o finalu, idem po zlato. Ja to ne bih mogla.

JASNA: Dodaću samo - za sada...

LEA: Jeste, za sada, ali pritisak postoji.

JASNA: Moj cilj je da ona uživa. Svrha sporta jeste to, da joj sport pomogne u odrastanju i formiranju ličnosti i da razvija pozitivne osobine. Vidim Leu na Olimpijskim igrama jednog dana. Želim da je vidim. Streljaštvo je malo nezgodan sport u kojem je teško najavljivati takve stvari. Videćemo kako će se razvijati. Potencijal ima, na njoj je da istraje.

LEA: Sebi uvek postavljam visoke ciljeve i mislim da mogu i ja da se nađem na Olimpijskim igrama. Tokio 2020. je preblizu, ali nikad se ne zna. U streljaštvu se za pola godine okrene sve, ali bih baš volela da se nađem tamo. A ta olimpijska medalja? Ma biće, kad-tad!

Priča o skrivenom blagu

Ova iskrena porodična priča prožeta je mnogim dogodovštinama. Ipak, jedna anegdota ima "dve istine”...

JASNA: U kući imam vitrinu u kojoj su izloženi pehari, ali medalje ne mogu da se vide. Čak ni olimpijske. One su uredno spakovane i dugo ih nisam pokazivala deci. Lea je bila baš mala kada sam ih izvadila spremajući stvari. Ušetala je u dnevni boravak i ja sam joj setno rekla: „Jao, sine, vidi olimpijska medalja!" Usledilo je pitanje: „Uuuu, odakle ti?!"

LEA: Ma nemojte, ljudi, pitala sam to u smislu - odakle ju je izvukla jer nisam znala gde stoje njene najdragocenije medalje.