Lekari otkrili strašne tajne o oživljavanju koje morate da znate!

Brojne stvari su se promenile u medicini u proteklih nekoliko decenija, ali, s poboljšanjem u nezi pacijenata, došlo je i do eksponencijalnog rasta očekivanja ljudi.

Nekako smo prešli iz "vaš bližnji ima smrtonosnu bolest i učinićemo sve u svojoj moći da ga lečimo i umanjimo bol" do "vaš bližnji ima bolest za koju nema leka, ali mi ćemo je svejedno lečiti kao da ima". Problem je u tome što svi umiru, kad-tad.

Ipak, čak i oni s terminalnim bolestima su retko svesni sopstvene smrtnosti, kao i njihovi bližnji, pa imaju nerealna očekivanja oko toga šta lekari mogu da preduzmu.

Posao doktora postao je da ljudima daju nadu i prepisuju lekove, ali u situaciji u kojoj bi sami trebalo da odluče kakvo lečenje žele, oni bi znatno češće nego drugi smrtnici odbili lečenje. Da li je reč o tajnama profesije s kojima su upoznati ili pak shvatanju da je bolje živeti kvalitetnije, tajne su koji oni drže za sebe zbog Hipokratove zakletve, ali bi ipak voleli da ljudi znaju.

Svi koji rade u zdravstvenom sistemu znaju da je on sam, naročito ako se tiče nege na kraju života, vrlo loš. Ali, postoje stvari koje ljudi mogu sami da urade kako bi preuzeli kontrolu nad svojim ili zdravljem svojih bližnjih.

1. Razumevanje šta je oživljavanje

Gotovo univerzalno, obuhvata pritisak na grudi, intravenske lekove, mehaničko uduvavanje vazduha i defibrilaciju. U slučajevima oživljavanja gde cilj nije samo preživljavanje već povratak na raniji nivo funkcionisanja, šanse za uspeh su zabrinjavajuće male. Naposletku, kad bi vam lekar ponudio operaciju koja ima samo 1,7 odsto šanse da se vaše stanje poboljša, a istovremeno je bolna u uznemirujuća, većina ljudi to verovatno ne bi odabrala. U našem društvu se briga i ljubav izjednačava s time da se "učini sve".

"Kako ljudi stare, naglasak bi trebalo da bude na kvalitetu, a ne kvantitetu života, što ljudi često zanemaruju i iz sebičnih razloga ne žele da puste nekoga. Bio sam prisutan na bezbroj oživljavanja i njihovih pokušaja s vrlo različitim uspehom.

Često se radi o ljudima koji su oživljavani samo zbog dobrobiti svoje porodice, a ostatak života su proveli nepokretni i zavisni od aparata. Verujem kako je naša uloga kao lekara da lečimo bolest, a u trenutku u kojem dođe do toga - olakšamo smrt.

Moj otac je odbio oživljavanje i nakon što mu je pukla aorta, nisam se protivio tome, već sam ga pustio da ode, a održavan je u životu toliko dugo da se oprostimo. Da sam u dubokoj komi, ne bih voleo da me na veštački način drže živim - to naprosto nema smisla", kaže nefrolog Paskal Lejn.

2. Razumevanje šta nije oživljavanje

Oživljavanje nije jamstvo vraćanja života kakav je pojedinac ranije imao, a Holivud nam daje lažnu sliku toga. Prema velikoj analizi doktorskih serija na TV-u, čak 75 odsto ljudi vrati se na "staro ja". Istina je drugačija.

Prosečna šansa za uspeha oživljavanja mlade, zdrave osobe (što znači da je funkcija mozga netaknuta) iznosi tek 30 odsto. Kod starijih ljudi s hroničnim medicinskim stanjima iznosi tek od 1 do 3 odsto. Za neke pacijente, ona se približava nuli. Ljudi misle kako oživljavanje funkcioniše tako da vas naprosto vrate iz mrtvih bez posledica, ali stvarnost je drugačija - najčešća su oštećenja raznih organa i čitavih sistema.

Ne bih išla na odeljenje intenzivne nege ako uzrok bolesti ne bi mogao potpuno da se ukloni, a svakako ne bih pristala na hranjenje na cevčicu ili da mašina diše za mene. Mislim da bi vam većina lekara rekla da bi želeli da umru u miru svog doma. Kad sam tek počinjala da radim, zaprepastio me je pacijent koji je odbijao terapiju, ali njegove reči sam zapamtila: Treba znati kad se produžava život, a razlikovati kad se odužava smrt. Ako produžavamo smrt, produžavamo i bol", kaže dr Izabel El-Šanavajn.

3. Rizici oživljavanja

Svi misle da je oživljavanje dobro jer spasava život. To je naravno istina, ali samo ponekad. Ipak, svi medicinski tretmani imaju rizike i nuspojave povezane s njima, to je inherentna priroda medicine. Dugoročno, pacijenti mogu da završe s lošim neurološkim funkcijama, zavisni od aparata koji dišu za njih, s nikakvom nadom povratka na staro zbog ranijih plućnih bolesti ili drugih komplikovanih zdravstvenih stanja. Mogu da budu vezani za krevet i razviju čireve na raznim delovima tela. Ti čirevi mogu da se inficiraju.

Često su vezani kako ne bi iščupali iz grla cevi koje ih održavaju u životu, ali mnogi to ipak čine gotovo do delirijuma. Brojni pacijenti dobijaju urinarne infekcije zbog kojeg je obavezan kateter, a često postaju inkontinentni. Veliki broj porodica može da se oseća zarobljeno u tim situacijama, verujući kako je njihov bližnji pobedio izglede nakon srčanog infarkta ili sličnog stanja, pa je nepravedno završio vezan za krevet s brojnim problemima. Ali, važno je spomenuti kako nikad nije kasno da odustanete od veštačkog održavanja života.

"To nije uskraćivanje nege ili uzrokovanje smrti, jer bolest koja stoji iza toga svega i dovela je do tog stanja", objašnjavaju stručnjaci.