Kuda ide ova planeta?

Objašnjavam mu situaciju na način na koji bi on mogao da razume. Rekla sam mu da je njihova vojska pokušala da sa vlasti svrgne predsednika države, a prećutala da je zbog toga poginulo 265 ljudi, povređeno 1.440 i uhapšeno 2.800. Gledam kako mu se oči šire dok me sluša. A nije da ne zna za “fajtove” jer ih često imamo on i ja, naravno, verbalne zbog igrica GTA i “Majnkraft”. Dosadila sam i cveću u dnevnoj sobi govoreći mu da su one čisto nasilje, da ne bi trebalo da ih igra duže od sat vremena jer mogu da utiču na njega...

Vidiš, ljudi su ozbiljno počeli da uništavaju planetu time što rade - odgovori mi on pošto me je saslušao o situaciji u Turskoj. A onda mi ispriča kako je neki čovek kamionom zgazio ljude dok su šetali u Italiji, a pre toga da je neko u Srbiji ubio dete od tri godine. Sad su se meni oči raširile dok sam ga slušala kako mi deklamuje ludila koja nam u kuću ulaze direktno sa TV ekrana. A ja nemam način da ga zaštitim od tih informacija, osim da bacim televizor kroz prozor.

Stvarno, kuda ide ova planeta - pomislih i skrenuh priču na ručak i kako da napravim tortu u obliku Klipera iz “Majnkrafta”. Ali dok sam kretala na posao, znajući da ću da pišem “Tursku”, dok sam dan ranije “Nicu”, da ću ponovo da prebrojavam mrtve i ranjene, shvatih da živimo u gorem nasilju od onoga u igricama koje branim detetu. I da možemo da budemo zahvalni na tome što smo na ovom delu planete gde još toga nema. Dokle će to biti tako, ne znam, osim da je strašno i pisati o tome, a kamoli preživeti!