Kokeza za "Sprint": Nikad nisam bio na grbači države!

Za početak, pitamo našeg sagovornika - vidi li sebe kao uspešnog predsednika Fudbalskog saveza Srbije?

- To je pitanje za nekog drugog, a ne za mene. Ne bi bilo u redu da ja ocenjujem svoj rad, ali reći ću ovako... Jedan moj prijatelj mi kaže: „Rođen si 7. 7. ’77. godine u 7 sati i ne postoji šansa da se ne plasiramo na Mondijal” - kroz smeh nam Kokeza prepričava jednu od anegdota.
Od dolaska u Fudbalski savez Srbije, javnost prati svaki vaš korak, a otkrijte nam i neke „rane radove”?
- Rođen sam u Sarajavu, a živeo sam u Zenici jer je moj otac bio policajac. Počeo je kao neko ko prati vozove, da bi završio kao šef policije. Trenirao sam fudbal od sedme do 14. godine, kada sam došao u Beograd. Tu sam prestao jer nisam imao novca za treninge. U to vreme sam stanovao kod ujaka, gde je u stanu od 85 kvadratnih metara bilo nas 28. Sve žene i deca, jer su muškarci bili na ratištu u Republici Srpskoj. Već s 18 sam s majkom započeo privatni posao otvorivši kiosk i prodavnicu. Tako sam počeo.

 Šta ste sve radili posle toga?

- Nikad nisam bio zaposlen u državnoj instituciji, uvek sam bio privatnik. Kao što rekoh, najpre sam počeo s majkom, a nekoliko godina kasnije s prijateljem sam započeo posao sa zaštitom od krađe automobila. Imao sam firme za prodaju nameštaja, bavio se hotelijerstvom... Nisam uvek mogao da radim ono što volim, već ono što sam morao kako bih preživeo.
Eto, fudbalu ste se vratili na neki drugi način?
- Fudbal je moja prva i jedina ljubav. Nikad nisam mnogo voleo muziku, niti sam imao dugu kosu ili nosio minđuše. Samo sam voleo fudbal. Da se razumemo, volim da odem s prijateljima u kafanu da se provedemo ili proslavimo neki uspeh, ali u autu, recimo, ne slušam muziku. Mogao bih sad da sednem u auto, da vozim do Minhena i da ne uključim radio. Oduvek je tako bilo.
Kad smo već kod muzike, sporadično možemo da čujemo konstataciju da ličite na pevača Ćema. Kako reagujete na to?
- Ne kažem da nas dvojica ne ličimo, već ne znam kako on izgleda. Sigurno sam negde čuo neku njegovu pesmu, ali malo kog pevača znam po imenu, osim naravno Cece i Zdravka Čolića. Eto, recimo, kad smo slavili plasman na Svetsko prvenstvo, pevali su poznati pevač i pevačica, ali da me ubijete ne znam kako se zovu.

Vraćamo se fudbalu i planovima FSS-a... Šta nas sve, osim Mondijala, čeka u 2018?

- Kad sam dolazio na mesto predsednika Fudbalskog saveza Srbije, postavio sam sebi četiri zadatka i zacrtao sam da ću najmanje dva ostvariti u prvom mandatu. To su plasman na jedno od dva velika takmičenja, izgradnja administrativnog centra ili poslovne zgrade, početak izgradnje nacionalnog stadiona i početak privatizacije. Na Mondijal smo se već plasirali, ove godine sigurno ulazimo u realizaciju drugog cilja, samo što još ne znam da li ćemo kupiti zgradu ili napraviti svoju. Želja mi je da konačno svi u Savezu budemo pod jednim krovom, a ne kao sada na nekoliko adresa, pa se mučimo da organizujemo najobičniji sastanak. Blizu smo i početka izgradnje stadiona, tako da ostaje samo privatizacija.
Godinama, bolje reči decenijama, priča se o privatizaciji. Hoće li se, konačno, nešto pomeriti s mrtve tačke?
- Privatizacija je prioritet svih prioriteta, a klubovima treba dati da se izjasne da li su za to ili nisu. O tome treba da odlučuje skupština kluba i ukoliko ona donese to rešenje, ne vidim ko može da spreči njeno sprovođenje.

Možda navijači, oni se mnogo pitaju u srpskim klubovima?

- Nisam bio u drugim klubovima, pa ne mogu da govorim o njima, ali mogu da kažem da sam za vreme boravka u rukovodstvu Crvene zvezde s tim momcima imao odličnu saradnju. Bili su pristojni i kulturni. Nismo se slagali u vezi sa velikim brojem stvari, ali nikad od njih nisam čuo nijednu ružnu reč. Sećam se da smo imali raspravu da li bivši igrač Partizana može da dođe u Zvezdu. Njihov stav je bio da se to ne čini, pa smo o tome imali raspravu. S druge strane, bilo je mnogo stvari u kojima smo se slagali.
Da li ste ih finansirali?
- Ne znam za period nakon mog odlaska iz Zvezde, ali za dve godine mog boravka u klubu, toga nije bilo. Kad čujem nekoga da kaže da su „delije“ plaćeni navijači, ja se samo nasmejem - kaže Kokeza.

Šta i koliko Srbija može na SP u Rusiji?

- Mi smo pre svega nacija koja nikada nije zadovoljna, šta god da postigne. Naš cilj je bio plasman na Mondijal i u tome smo uspeli. Ostvarili smo, dakle, prioritetan zadatak. To ne znači da ćemo se zadovoljiti samim učešćem, ali nismo mi neko ko treba da se bori za svetsku titulu. Pogledajte gde igraju naši igrači, da li su standardni, koliko ih uopšte igra… Kako onda da budemo veliki optimisti. Treba im pružiti podršku i veru, a ne opteretiti ih imperativom uspeha.