Ko to tamo peva!

Velika je sreća što prilikom upada građana u makedonsko Sobranje preksinoć nije bilo mrtvih, jer bi to i definitivno značilo početak rata.

On se sasvim sigurno ne bi vodio između Gruevskog i Zaeva, već bi se na suprotstavljenim stranama našli Makedonci i Albanci. Samim tim, potpuno je realno da ni Albaci iz Bujanovca i Preševa ne bi ostali po strani, što znači da bi i Srbija vrlo lako mogla da bude uvučena u sukob, a realno je očekivati da bi i vlast u Prištini pokušala da iskoristi ovaj momenat i vojno zauzme sever Kosova. Pitanje je šta bi se dešavalo i u Crnoj Gori, Grčkoj...

Dakle, scenario je napisan i crn je da crnji ne može biti. Jedino što bi moglo da ga predupredi jeste svest političara na svim stranama da rat nikome i nikada nije dobro doneo.

U narednim danima, nedeljama i mesecima videćemo da li ta svest postoji, ili su svi zaboravili krvavi raspad Jugoslavije devedestetih godina.

Nažalost, postoji još jedan, možda i odlučujući faktor za rat ili mir na Balkanu, a to su interesi velikih sila, koje bi u novom hladnom ratu ponovo mogle žrtvovati male zemlje zbog svojih geostrateških igara.

Ne bi bio prvi put da mi Srbi budemo topovsko meso za ostvarenje njihovih interesa kao što smo bili i 1914. i 1941. godine.

Verujem da bi i Albancima bilo pametno da se zapitaju koliko će ih koštati san o velikoj Albaniji, koju im njihovi sponzori nude kao na tacni. Jer države nisu samo teritorije već i ljudi.

Trebalo bi dobro da razmisle, jer najgora je naknadna pamet, i od nje obično nema vajde.