Ko je predsednik?

Kad je baba prevalila preko usta da svi političari mogu da se teraju u majčinu, i Drašković u paketu sa njima, komšika je više nikad nije pozvala na kafu. Baba je otada mudro ćutala kada je reč o politici, da se nekom ne zameri.

Poučena iskustvom, i ja sam nema u ovoj kampanji, ali ne zbog komšija, već zbog toga što nemam koga ni da veličam. Ne sklapam pakt sa vukovima, nisam naklonjena vojvodama, ježim se od stečajnih upravnika i ovih što svako malo gube politički kompas. Ne kapiram fore sa padom aviona, kao ni otkud Duda van basketaškog terena.

Ne verujem više u bilten Nade Macure, lebac ne mesim jer je skupa struja, ni TV ne gledam jer su glumci i pevači pobegli iz serija i sa koncerata u političke spotove. Sada slabo i kafenišem, jer ne stignem ni da dohvatim šećer, a već čujem kako se za susednim stolom preganjaju zašto je Janković bolja opcija od Vučića ili kontra.

Odbijam i da šetam, jer osim što me saleću sa olovkama i upaljačima, u prolazu čujem: „Ave, Beli“, „Brže, jače, bolje“... Izbegavam i Fejsbuk, jer obeleh i osaših od postova, a sramota me i psovki u komentarima.

Zato imam samo jednu želju, da prespavam celu kampanju i da se probudim 3. ili 17. aprila i da ne znam ko je predsednik.

To bi značilo da je Srbija konačno postala država u kojoj može normalno da se živi. To verovatno znači i da ću prespavati narednih bar 20 godina...

Žao mi je što svi nismo prespavali prethodnih 20, jer onda ne bismo svi otišli u majčinu, u paketu sa političarima...