Jadni su nam naslednici

Nakon svega što se dogodilo Bogdan Milenković, sin umrlog čoveka, očajan je. U jednom danu je saznao dve gorke istine - da mu je otac bio predmet ismevanja nekolicine ljudi i da nije slučajno pao, već je gurnut.

U policiju je priveden mladić koji je tog dana slavio Markovdan. Sinišu je pozvao kod sebe da mu izigrava „slugu” i da mu peče prase. Kako bi im bilo što zanimljivije, „neko” je iz šale čoveka bacio sa terase i slikao njegov pad. Tog dana bilo je dvadeset ljudi, ali, za čudo, niko nije video kako se Siniša našao na podu, bar su tako rekli na saslušanju. Pravda je spora, ali dostižna.

Siniša Milenković je sada pod zemljom, ali je nekoliko minuta pred smrt majci rekao da je gurnut, i to jer su mladi malo želeli da se šegače sa „slugom”. Mladeži naša, a što ne nađe za sprdnju nekoga ko ti je ravan po godinama, a ne čoveka koji otac može da ti bude. On u selu nije krao, ali je za male pare radio sve što gazde od njega traže. Pošten i vredan. I kao takav je umro u najgorim mukama. Ni lekari mu nisu verovali da mu je loše.

Čemu li se nadamo ako nam je mladež spremna da ponizi svakoga ko je prinuđen da za male pare da radi od jutra do mraka? Kolika je cena jednog ljudskog života i ko je određuje!?