Izborne igrarije

Prethodne nedelje slušali smo diskusije i istupe srpskih političara, koje bismo mogli prevesti kao „izborne igrarije za mlađe i starije“. Mnogi u vladajućoj partiji prizivali su, i potajno priželjkivali, vanredne izbore. Činjenica je da bi sa ovako konfuznom opozicijom novi izbori obezbedili izvesne četiri godine mirnog mandata za naprednjake i ujedno omogućili eventualnu preraspodelu odnosa unutar vladajuće koalicije. Istovremeno, dobar deo sadašnjih poslaničkih grupa ne bi bio ni blizu cenzusa kada bi republički izbori bili održani tokom narednih meseci, pa bi se i opoziciona scena o istom trošku prekomponovala. Dakle, postoji izvesna tehnokratska logika koja govori u prilog vanrednim izborima, ali...

Aleksandar Vučić odlučio je, a njegova stranka potvrdila, da se ne ide na parlamentarne izbore. Mislim da je to zrela odluka, jer su uskostranački interesi i „suva politika“ stavljeni u drugi plan u odnosu na državni interes da se radi, umesto da se cela Srbija po treći put za četiri godine na nekoliko meseci stavi u stanje predizborne i postizborne groznice. Ova odluka znači i da će naprednjaci morati dobro da zasuču rukave da bi na beogradskim izborima osvojili apsolutnu većinu.

Ukoliko opozicija ostane u stanju razjedinjenosti i haotične dezorganizacije u kojem je trenutno (uzgred, Aleksandar Šapić deluje kao znatno ozbiljniji takmac u glavnom gradu nego samozvani „lideri opozicije“), naprednjaci će, uz jaku kampanju i dobar tim, opet komotno pobediti u Beogradu.

Sistematičan pristup izbornoj utakmici, gde se ništa ne prepušta slučaju i mehanizmi kampanje dovode do savršenstva, donosi rezultat. Svidelo se to opoziciji ili ne, još mnogo vode mora da protekne i Savom i Dunavom dok se ne uspostavi infrastruktura koja može da parira vladajućoj stranci. Ali za infrastrukturu nije ključno pitanje novca, kako mnogi pogrešno predstavljaju, već pre svega postojanje ideja, inicijative i ljudstva: nisam siguran da oni koji su najglasniji u opoziciji imaju bilo šta od navedenog.

Moram da prokomentarišem još jedan detalj: posao opozicije u svakoj zemlji je da kritikuje vlast i da traži vanredne izbore. Izgleda da je mnogim opozicionarima (pogotovo onima koji sede u Skupštini i primaju dobre plate, dok njihova stranka ima stabilno i obilno finansiranje od države) laknulo kada su čuli da vanrednih izbora neće biti. Uživaće u svojim privilegijama barem još malo, dok ne nestanu sa političke scene. Otuda ponašanje nekih, koji su na prvi dribling iz SNS kuhinje o mogućnosti održavanja parlamentarnih izbora zajedno sa beogradskim pobegli u mišju rupu, a onda nakon odluke stranačkih organa vladajuće stranke odjednom graknuli kako „kao“ hoće izbore, samo pokazuje da ni sami sebi ne veruju. Ako je tako, kako da očekuju da im veruju građani?

Dane izbornih igrarija jedan opozicioni političar, prema sopstvenim rečima iskazanim na Tviteru, proveo je zgrčen na podu hotela u Beču. Predložio bih mu da otvori Instagram i objavljuje selfije i slike prirode - to bi se možda nekome i dopalo. Ovakvim istupima na Tviteru rasteraće čak i one glasače koje je tokom prethodnih godinu dana uspeo da okupi oko sebe. Iako su izborne igrarije okupirale pažnju šire javnosti, možda i najozbiljniju poruku ove nedelje poslao je Aleksandar Vučić - svojoj stranci. Svi oni odvojeni od realnosti, koji su zaboravili ko ih je doveo na vlast, a sada igraju svoje igre moći i glume veličine, dok bi bez Vučićevog imena i ljudi koji nose kampanju na terenu bili niko i ništa, treba da se ozbiljno zabrinu i zamisle (ako su u stanju da to urade i ako im moć nije potpuno opila mozak).

Videćemo da li je ovo obraćanje bila samo „vaspitna ćuška“ ili je predsednik države i SNS-a odlučio da se ratosilja trgovaca uticajem i karijernih bitangi, kojih, kao i u svakoj glomaznoj strukturi, ima. Ako želi da njegova stranka dugoročno zadrži dobar rejting, to jednostavno mora da uradi, pre ili kasnije.