Ivana otkrila kada planira da dobije decu!

Svetsku šampionku u skoku udalj, devojku koja sve životne situacije dočekuje s osmehom na licu, baš kao što je i ekipu „Alo! Sprinta“ dočekala u Novom Sadu na stadionu Vojvodine.

Spremna da nam odgovori na svako pitanje i želju za fotografijom, ali, s druge strane, nestrpljiva da što pre započne trening, jer ima još mnogo zlatnih medalja koje treba okačiti oko vrata i još mnogo pobedničkih postolja na koja valja ostaviti otisak stopala.

Koliko je istina da si kao mala preskakala stolice po kući i komšijske ograde?

- Jeste, bila sam vrlo živahno dete, a uporedo s atletikom sam trenirala i druge sportove, što zbog hira, što zbog toga što sam se takmičila za školu. Sve je to trajalo dok je, da tako kažem, bilo dozvoljeno, a kad je atletika postala posao, morala sam da se odreknem toga. Nisam smela sebi da dozvolim povredu - počinje priču za „Alo! Sprint“ Ivana Španović.

Možda si i u tim sportovima mogla da postaneš svetski šampion?

- Sve je moguće, ali to nikako ne mogu da znam. Ipak, vrlo rano sam shvatila da sam individualac i jedino umem da radim kad sve zavisi od mene. Rukomet je moja velika ljubav, ali u atletici sam se pronašla i drago mi je što sam uspešna u tome.

A košarka? Da li si nekada pokušala da zakucaš?

- Kad bih rekla da ne mogu da ubacim loptu u koš, ljudi mi ne bi verovali. Uopšte nije važno o kojoj poziciji je reč. Da li trojka, slobodno bacanje ili ona ispod koša. To je katastrofa. Ne mogu ni tablu da pogodim, a kamoli obruč. Verujte, ne bih bila nikakva senzacija u košarci.

Pričamo o zakucavanju i fenomenu leta od nekoliko sekundi, baš kao što ti radiš u atletici?

- To još nisam probala. Možda bih mogla iz nekoliko koraka to da izvedem, ali iz mesta čisto sumnjam. Moraću da probam i, ukoliko uspem, okačiću na Instagram.

Vrlo si aktivna na društvenim mrežama. Možeš li uopšte da zamisliš život bez njih?

- Apsolutno. Lepo je kad deliš deo života s ljudima koji te prate jer su ponosni na tebe i ono šta radiš, ali prija i kada nisam na društvenim mrežema. Tada mi je telefon ugašen, prepustim se prijateljima i ljudima koje volim.

Šta te podiže kad padneš? Neka pesma, citat iz knjige...?

- Nijedno od navedenog. Jednostavno, ništa ne može da me pokoleba. Ne mislim da iko ikada može da ima veća očekivanja od mene same i jedino su moja očekivanja realna, jer, ipak, ja sam ta koja izađe na stazu i nikada ne želim da odustanem.

Pokušavaš li, dok hodaš ili voziš automobil, da meriš razdaljinu između bandera pored puta?

- Nisam to radila mnogo puta. Ali, simpatično mi je kad odem s prijateljima u restoran, pa mi kažu kako je razdaljina između dva stola 7,2 metra ili kad sam kod njih kući, spomenu mi kako je njihova dnevna soba manja od te dužine. Tek tada shvatite koliko je to zapravo velika razdaljina. Na otvorenom prostoru to ne izgleda tako mnogo, ali kad ste u zatvorenom, zaista deluje ogromno.

Kad si se pojavila, bila si devojčica s ludačkom frizurom, a sad si šampionka s ludačkim tetovažama. Šta je sledeće?

- Te frizure bile su u redu sa 15 ili 20 godina. Tokom adolescencije normalno je da se prave takve stvari. Neko eksperimentiše s frizurom, neko s tetovažama, neko s noktima, a neko sve to zajedno. E, to sam ja. Često me pitaju da li se stidim tih fotografija, ali mene ni najmanje nije sramota. To sam bila ja, to je bio deo moje ličnosti i volim da vidim te fotografije, ali sigurno neću ništa slično uraditi u skorije vreme.

Tad kad si počinjala, nisi kretala od nule, nego iz debelog minusa?

- Tokom treniranja u Zrenjaninu spremala sam se za SP, a nisam ni imala jamu za skok udalj. Trenirala sam u sali na parketu, gde su bili košarkaši i rukometaši. Trčala sam po tribinama... Bilo je teško, ali nisam odustajala. Nisam želela da odem iz Srbije, već samo da dobijem uslove za trening i rad s vrhunskim trenerima. To sam dobila u Novom Sadu u vidu Gorana Obradovića, koji je od mene napravio jednu od najboljih skakačica sveta. Zapravo, zajedno smo rasli. Uz to, zahvaljujući Atletskom savezu dobili smo dvorane i kad vidim kakve uslove mladi danas imaju, moram da očekujem nove medalje.

Kako je bilo trenirati u tim uslovima?

- Nisam znala ni za drugačije ni za bolje. Znala sam da samo teškim i napornim radom mogu napredovati, i to je bio moj plus. Sad kad sam dobila sve, nikako ne smem da se opustim. Mi, sportisti iz Srbije, svesni smo da sport može da nam promeni egzistenciju, što nije slučaj u drugim zemljama i zato imamo motiv da radimo i uspemo, jer velika odricanja dobijaju smisao kroz velike nagrade - kaže Ivana Španović.

Razmišljaš li o kraju karijere?

- Napuniću 28 godina, a svi znamo da život počinje u tridesetoj. Mislim da će Olimpijske igre u Tokiju za dve godine biti vrhunac moje karijere. Želim da osvojim zlato, a onda polako da mislim o tome da osnujem porodicu i posvetim se nekim drugim stvarima. Ostaću u sportu, koliko budem bila potrebna.

Kakvi su ti planovi za 2018?

- Osvajanjem zlatne medalje na Svetskom dvoranskom prvenstvu u Birmingemu ostvarila sam dobar deo zacrtanog, a sada slede Dijamanstka liga, Evropsko prvenstvo, Kontinentalni kup i Mediteranske igre. Želim da učestvujem i na njima, kako bih objedinila medalje sa svih takmičenja.

Da li si uopšte svesna da si postala uzor mnogim mladim sportistima?

- Mislim da jesam, ali samo u nekoj meri. Drago mi je kad neko želi da čuje nešto od mene i interesuje se za moja iskustva, radujem se što se pojavljuje mnogo dece koja vole atletiku, a navijam da se pojavi i neka nova Ivana Španović.