Ispovest beskućnika sa Terazija tera nas da se zapitamo

Koncerti, vatromet, dobro raspoloženje, desetine hiljada ljudi na ulicama, slike su koje su obeležile doček Nove 2018. godine u srpskoj prestonici. Oni "nevidljivi" ljudi proveli su posebnu noć na isti način na koji provode svako veče. Šćućureni u prolazu na Terazijama čekali su samo da utonu u san.

Među njima je jedan stariji gospodin koji, uvijen u jorgan, leži na improvizovanom krevetu od kartona dok mu se pogled gubi u daljini. Kaže da razmišlja o svemu što mu se desilo u životu što mu teže pada nego kad je stomak prazan.

- Hrana mi nije problem. Dobri ljudi mi daju novac, tako da uglavnom nisam gladan. Imam i prijateljicu kod koje povremeno odem da se okupam, da nešto pojedem i popijem. Najteže mi je kada sedim ovde sam, razmišljam o životu i pitam se šta bi bilo da se nije sve tako odigralo - počinje priču za Blic Rade Vinčić rodom iz Osijeka koji je od 1974. godine u Beogradu.

Znao je šta znači imati, jer je do pre nepune četiri godine lepo zarađivao. Imao je firmu za uzgoj i prodaju tartufa, skopocenih gljiva, u kojoj je bilo zaposleno 32 radnika. Nije se odao porocima poput mnogih beskućnika, već je, kako kaže, bio žrtva dvostruke prevare i pljačke.

Danas je Rade teško pokretan, već je u ozbiljnim godinama i bori se koliko može. Od porodice nema nikoga, a prijateljima, kako kaže, ne želi da smeta.

- Nije u redu da odem kod nekoga ako ne mogu da ga pozovem da dođe kod mene. Moja kuća je ovaj prolaz koji nije baš reprezentativno mesto. Ipak, ne gubim nadu. Verujem da će se kad-tad sve rešiti - zaključuje Rade.

Do tada mu ostaje da čeka, zajedno sa nekolicinom prijatelja, od kojih su dva, kako kaže, doktora nauka.