Đukić: Hoćemo Vošu bez mrlja!

Finansijski i organizacioni haos već mesecima trese FK Vojvodinu. Od smrti dugogodišnjeg predsednika Ratka Butorovića “lale” ne mogu da zaustave poniranje. Nekoliko garnitura uprava je bez uspeha pokušavalo da se vrati na staze uspeha. Treneri se menjaju kao na traci, čak sedmorica njih je od prošlog decembra dobilo otkaz na “Karađorđu”.

Stabilizaciju je najavilo tek novo rukovodstvo, sa Dušanom Vlaovićem na čelu, ali i najbliži saradnici Dušan Bajatović, direktor “Srbijagasa”, i Miloš Vučević, prvi čovek Novog Sada. Upravo angažovanje njih dvojice, uz državni pečat, jesu garant da se Vojvodina može oporaviti i izvući sa dna, kaže u intervjuu za „Alo!” Milan Đukić, član uprave novosadskog superligaša i predsednik rukometnog kluba Vojvodina.

Kada se može očekivati stabilizacija Vojvodine?

- Svaka nova uprava je imala priču da je smanjila dug, da radi u interesu kluba, ali realnost je bila takva da smo zatekli Vojvodinu sa dugovima, tankim i preglomaznim igračkim kadrom, sa čudno zaposlenim ljudima na čudnim radnim mestima, čudnim sporovima i još čudnijim odnosima, gde su dužnik i poverilac ista osoba. To smo, istina, i očekivali, jer da je bilo dobro, niko ne bi zvao grad i državu da pomognu. Niko od nas nije mađioničar i nema čarobni štapić da ovu situaciju reši, ali ćemo istrajati, to je sigurno.

 

Čini se da vi uopšte ne znate koliko i kome Vojvodina duguje?

- Jedno od rešenja bilo je da Vojvodina uđe u predstečajni postupak i da onda na osnovu zakona vidimo kome sve dugujemo, ali smo se od tog rešenja udaljili. Umesto toga, sada težimo da kroz reviziju poslovanja, koju radi revizorska kuća, dobijemo sliku stanja prethodnih pet godina, da vidimo gde smo, na čemu je klub danas, ko ga je doveo u takvo stanje i kojim potezima. Jasno je da ima čudnih odluka i nije neka tajna su neki od njih predmet interesovanja državnih organa. Kada revizija bude gotova, upoznaćemo sa njom klupske organe, ali i javnost, a tada nas čeka odluka šta i kako dalje.
 

Imate sjajno iskustvo u rukometnom klubu Vojvodina, koji ste od katanca doveli do toga da je višestruki prvak Srbije i cenjen kolektiv u regionalnim i evropskim okvirima. Koliko su ova iskustva slična?

- Kada sam preuzeo rukometni klub pre deset godina, on nije bio u ništa manje lošoj i ništa boljoj situaciji nego fudbalski. Da li je promena moguća, vidi se upravo na primeru RK Vojvodine, ali se vidi i da je potrebno nešto što kod našeg naroda baš i nije omiljeno: strpljenje i upornost, odnosno kombinacija ta dva koja se zove doslednost. Ako budemo imali te osobine na svojoj strani, uz ljude u UO, kojima mrlja u karijeri zvana fudbal zaista ne treba, onda imamo mogućnost da kroz nekoliko godina, ne manje od tri, stavimo na noge i u zdravu poziciju sada posrnulu Vojvodinu.