Stanić: Evo kada sam prestao da pijem

Tihomira Stanića će publika u Srbiji ove jeseni gledati u dva velika televizijska projekta. U novoj seriji Radoša Bajića „Psi laju vetar nosi”, Stanić tumači lik Stavre, sitnog prevaranta sa oboda velikog grada, dok će kao inspektor Marijanović ubedljivo vladati kadrom u drugoj sezoni popularnih „Ubica mog oca”, a za tu ulogu je nedavno dobio glavnu nagradu na festivalu domaćih serija. Oni koji utočište radije traže u pozorištu, Stanića mogu da gledaju u „Madlenianumu“, u predstavi „Crnjanski, Miloš”, u kojoj tumači naslovnu ulogu, dodajući još jednog srpskog velikana na spisak onih koje je do sada tumačio.

U seriji „Psi laju vetar nosi”, tumačite lik Stavre, koliko vam je legla uloga sitnog prevaranta?

- Sudeći po reakcijama onih koji su videli prvu epizodu, rekao bih da mi je uloga Stavre dobro legla, uprkos tome što često nemam mnogo toga zajedničkog sa likovima koje igram. Postoje glumci koji stalno igraju sebe u datim okolnostima, dok ja spadam u onu kategoriju koja kreira karaktere koji nemaju mnogo dodirnih tačaka sa mojom stvarnom prirodom. U tom procesu je neophodno da prepoznam pojedine segmente iz sopstvenog života, jer da bih razumeo i opravdao lik koji tumačim, moram da kopam po sopstvenom životnom iskustvu, koje nije zanemarljivo.

Na prvi pogled nemate ništa zajedničko sa Stavrom, a koliko zapravo imate sličnosti s njim? Šta konkretno?

- Boju očiju i ništa više. Šalu na stranu, Stavra srlja u bezizlazne situacije iz nekih svojih pobuda. To nam je zajedničko, kao uostalom i mnogim ljudima. Samo je pitanja koliko strastveno ulazite u te situacije i kako iz njih izlazite.

Uporedo sa snimanjem „Pasa”, završavali ste snimanje druge sezone „Ubica mog oca”. Dva dijametralno suprotna lika, koliko vam je bilo teško da izađete iz jednog i uđete u drugi lik?

- Bio je dovoljan samo jedan trenutak. Dok su me šišali na setu „Ubica” tokom priprema za snimanje, u svom odrazu u ogledalu prepoznao sam inspektora Marijanovića jer je on tu negde zauvek u meni ostao. Interesantno je da sam završio snimanje Radoševe serije, a odmah smo nastavili da snimamo drugu sezonu „Ubica mog oca”.

Šta se dešava sa filmom o Jasenovcu, koji godinama planirate da snimite? Zašto je taj film važan za nas?

- Nažalost, odustao sam od tog filma, ali sam imao sreću i čast da me pozove Dana Budisavljević, koja režira „Akcion DB”, dokumentarno-igrani film o Dijani Budisavljević i akciji spasavanja dece iz logora. Pojavio sam se u ulozi arhitekte, doktora Marka Vidakovića, koji je jedan od inicijatora te akcije. Presrećan sam što sam na neki simboličan način dao doprinos toj priči, a Dana me je pozvala znajući da sam jedan od inicijatora da ta tema bude obrađena i na filmu.

Šta vam to govori o našem odnosu prema istoriji, prošlosti, nama...

- Ništa, neka svako izvuče zaključak kakav želi. Meni je veliko zadovoljstvo što sam učestvovao u Daninom filmu, koji isto smatram svojim, iako je moj doprinos mali. Ali na kraju, jedna kap pretvori stenu u oblutke.

Otvoreno ste govorili o porocima, kockanju i alkoholizmu... Kako ste ostavili alkohol?

- Da nisam ja govorio, drugi bi to radili umesto mene, jer živimo u takvoj sredini. Prošlo je skoro 15 godina od tada, ili ako hoćete precizno, ne pijem od 1. aprila 2002. Zvuči kao prvoaprilaska šala, ali zbog toga sam i izabrao taj datum, tek da bih naknadno otkrio da se tada obeležava svetski dan borbe protiv alkoholizma. Bila mi je neophodna volja i snaga karaktera i čvrsta odluka da više ne konzumiram alkohol.

Po kojoj ulozi biste želeli da vas pamte?

- Nemam iluziju da će me pamtiti, ali bih voleo da to bude neka od uloga koje ću tek odigrati. Kao što je, u društvenom životu zemlje, tragedija to što smo uvek okrenuti prošlosti i stvarima koje ne možemo da promenimo, tako ni ja ne želim da uloge koje su iza mene budu važnije od onih koje me čekaju.

Rekli ste da nikada ne biste prihvatili da budete ministar kulture? Da li ste i dalje pri tom stavu i zašto?

- Šteta bi bila da se bavim politikom, jer sam talentovan čovek i izuzetno dobar glumac. Šteta je da talenat uzaludno trošim na gluposti. Ali za kulturu mora biti prostora u ovoj zamlji, jer ako to ne podržava aktuelna vlast, podržavaju oni koji će tu vlast srušiti. Kultura je nasušna ljudska potreba, isto kao voda, vazduh, svetlost...

Kako ocenjujete rad ministra Vladana Vukosavljevića, a kako njegovog prethodnika Tasovca?

- Nemam mišljenje o tome.

Kako komentarišete činjenicu da je Vlada Srbije izdvojila 62 miliona dinara iz budžetskih rezervi za snimanje filma Rejfa Fajnsa. Tim pre što su ovdašnji filmski radnici saglasni u stavu da takva podrška izostaje kada je domaća produkcija u pitanju.

- Dugo nisam hteo da odem iz zemlje jer mislim da ovde pripadam, ali sada se spremam da zatražim državljanstvo Velike Britanije i uzmem pola miliona funti za svoju seriju o Ivi Andriću. Ako ne uspem da stignem do kraljice, do Tereze Mej svakako hoću. Možda zvuči smešno, ali moj odgovor je lišen svakog humora. Mi smo kao društvo u nokdaunu i ovo o čemu me pitate osećemo u onoj meri u kojoj osetimo i ujed komarca.

Danas su veoma popularni rijaliti programi. Šta mislite zbog čega i da li ste ih ikada gledali?

- Vidim da najčešće o rijalitijima gunđaju oni koji ih najviše gledaju i uvek se iznenadim ko su ti ljudi, ali istina je da se bez rijalitija može živeti. Evo, ja nikada nisam gledao nijedan rijaliti, jer je to pitanje ličnog izbora.

Počeli ste da radite kao profesor na Akademiji umetnosti. Kako ste se snašli u novoj ulozi? Kakve su generacije koje dolaze?

- Poziv sam odmah prihvatio, jer sam znao da ću sa docentom Milanom Neškovićem voditi klasu. Dobar smo pedagoški tandem i mislim da će studenti moći nešto da nauče od nas. Mladi su uvek bolji od nas starijih, a to pokušavam svima da objasnim. Grešimo kada mislimo da znamo bolje od svoje dece. Istina je da se mi bližimo kraju, dok deca znaju više i svesnija su kako će se svet razvijati u budućnosti i u njemu vide svoje mesto.