Ej, kafano, prokletnice!

Mi, Srbi, skloni smo svim mogućim predrasudama i diskriminacijama koje moderni svet otpisuje kao civilizacijski otpad. Jedna takva uvrežena, genetska misao domaćeg tipa jeste da psihijatar za srpske boljke ne može biti niko drugi nego kafana, dobra šljivovica i srceparajući narodnjak koji gaji patetiku u svakom stihu.

Srbi su skloni dramoserijama i pitanja srca, života i bolova koje nose radije će opiti u kafani i pogođeni pesmom kleknuti na kolena nego racionalno rešavati probleme kao odrasle osobe. Kafana je u nas sve i svja, daleko važnija od porodice, posla, prijatelja. Sveto mesto u kojem se plače, raduje, slavi i boluje. Nije to samo neki tamo prostor opremljen šankom, stolovima i binom. Nije to mesto gde se ljudi samo sastaju radi druženja. Kafana je u Srba psihijatar sa vrhunskom životnom diplomom, žena koja sve razume, nema saputnica, srodna duša, najbolji prijatelj, fatalni porok za koji se uvek nađe adekvatno opravdanje.

I nije slučajno što je baš na beogradskom Dorćolu otvorena prva evropska kafana još u 16. veku, pre nego što su takvo mesto imali Beč, London, Lajpcig i druge danas napredne sredine. Naravno da nije slučajnost ni to što je tip poput Sulejmana Veličanstvenog osnovao ovako važnu instituciju za nas, Srbe 21. veka. On je bio frajer sa vrhunskim osećajem za boemštinu, radikalan kao sam đavo i poročan gotovo kao mi danas. I sve što smo naučili od Turaka bilo je čibučenje, zapijanje i švaleracija, a mesto za te razvratne rabote oduvek je bila i ostala kafana. U nju donosimo entuzijazam, nadu i pun novčanik, a ostavljamo dušu i telo bilo kome ko je spreman da ga prihvati.

Sve dok su žive i zdrave srpske kafane za naše izgubljene duše, niko se neće buniti ako muzeji ne rade, pozorišta propadaju i kultura nestaje. Sve će se to popiti, opevati u pesmi, pa će se zaplakati, potrošiti, razbiti čaša o pod i kad svane svi problemi će nestati. Jedna kultura smenjuje drugu, a mi ovakvi, kafanski poročni, možemo se Evropi hvaliti da smo prvi narod Starog kontinenta koji je osmislio savršen prostor za beg od stvarnosti.

Možda će im onda biti jasnije zašto u Srba ne pale moderni zakoni koji nas sateruju u red i disciplinu. Jer gde će Srbinu onda duša pobeći? Kako će se ljubavi raskidati i oplakivati? Gde će se dugovi praviti?

I Veštica da vam kaže: u ranu zoru prvog radnog dana lečim mržnju prema ponedeljku uz tursku kafu i dim cigarete, gledajući kroz zamagljena stakla jedne od popularnih dorćolskih kafana i pitam se da li ćemo ikada smoći snage da iz nje izađemo čitavi. Ajd‘ živeli! Voli vas Veštica!