Dvojaki aršini

Oni su prisutni u svim sferama života. Na primer, nešto što važi za jednu osobu, firmu ili instituciju ne mora važiti i za neku drugu.

Lično, upravo je umor od dvojakih aršina bio jedan od razloga što danas, umesto u Srbiji, živimo hiljadama kilometara daleko.

Ipak, nisu samo građani Srbije žrtve dvojakih aršina: i sama Srbija je nebrojeno puta do sada platila cenu licemerja međunarodnih faktora. Iskusili smo tu hipokriziju devedesetih, mada smo i sami doprinosili; iskušavali smo je i posle 2000. godine, a suočavamo se s njom i danas.

Za „međunarodnu zajednicu“, tačnije za birokrate u njoj (namerno pravim ovu razliku, jer u vrhu međunarodnih organizacija, pouzdano znam, ima i vrhunskih intelektualaca i vrhunskih diplomata), nezavisnost Kosova i Metohije i nezavisnost Katalonije nisu isto. Za njih nije bitno što je ustavno uređenje Srbije i Španije identično, što najviši pravni akti jedne i druge države ne poznaju otcepljenje, niti referendum o otcepljenju, što je formalnopravno situacija vrlo slična... Za „međunarodnu zajednicu“ ono što kosovski Albanci mogu - Katalonci ne mogu. Vrhunac hipokrizije i dvojakih aršina.

Španija je tradicionalna sila i dugogodišnja članica Evropske unije. Srbija nikada u istoriji nije bila sila ni približna Španiji, ali međunarodno pravo i postoji (ili barem treba da postoji) da bi i oni koji su sila i oni koji nisu sila imali jednak tretman u međunarodnim okvirima. Okretanje glave pred nasiljem Španije nad sprovodiocima referenduma o nezavisnosti (koji je, formalnopravno posmatrano, nezakonit jednako kao i kosovskometohijski referendumi koje su Albanci organizovali) i podrška celovitosti Španije dokaz su da „međunarodna zajednica“ može svašta da proguta, ako joj je u interesu. Jedino što im prihvatanje pravnog poretka i okvira Srbije, upravo po principu dvojakih aršina, nije baš odgovaralo kada je u pitanju teritorija Kosova i Metohije.

Srbija treba da pogleda istini u oči i da realno prizna da situacija na međunarodnopravnom planu nije povoljna. Mislim da je pismo koje je premijerka odnela u Brisel, a koje, iako diplomatski pisano, takođe dobrim delom tretira ove dvojake aršine, sasvim na mestu. Stvar je samo da li ćemo kao država naučiti da ovakve postupke okrećemo u svoju korist i da li ćemo uspešnije nego do sada da bijemo diplomatske bitke.

Odustajanje samoproglašene republike Kosovo od aplikacije za Interpol i Unesko uverava me da imamo snage da budemo bolji i uspešniji. Nadam se da ćemo izdržati, a da iz svega možemo izvući jasne pouke ko su nam istinski prijatelji i na koga se možemo osloniti kada nastupe ključni momenti.

P. S. O „stručnjacima“ u našim redovima koji su na dan referenduma isticali katalonsku zastavu, zaboravljajući pritom da je ta ista Španija jedna od glavnih prepreka nezavisnosti Kosova - drugom prilikom. Mada, sve češće preispitujem sebe da li takvi uopšte zaslužuju komentar.