Droga će vas uništiti do kraja života!

Kada je Aleks Miler, 21, bio u srednjoj školi, kupio je u apoteci sirup za kašalj bez recepta da bi se nadrogirao. Ranije tog dana je uzeo i aderal, lek za poremećaj hiperaktivnosti i deficita pažnje, što je učinio zbog toga što se u to vreme mučio sa zavisnošću od amfetamina.

„Tako da sam ujutru uzeo stimulant, a disocijativno sredstvo kasnije. To je bila budalasta kombinacija", rekao mi je. „Sutradan sam se probudio sa blagim poremećajem vida. Jedva sam to primećivao, ali smesta sam znao da nešto nije u redu, zato što je trebalo da nuspojave do tada odavno prođu".

Milerov vid je nedeljama bio pogođen – video je kako predmete u prolazu prate sićušni zraci svetlosti. Kaže da ga isprva to nije previše brinulo, zato što je bilo prilično blago. Međutim, kako je vreme prolazilo, postao je sve više zabrinut, zato što tragovi nisu nestajali. Od tada je prošlo četiri godine, i on kaže da su vizuelni poremećaji postali još gori i naglašeniji.

„Hoću li oslepeti do svoje tridesete? Da li neću biti u stanju da hodam po gužvi na ulici? Hoću li još uvek biti u stanju da vozim? To mi prolazi kroz glavu", kaže on.

Miler pati od trajnog halucinogenog poremećaja percepcije (HPPD), slabo shvaćenog stanja koje može da te pogodi samo ako uzimaš halucinogene droge. Može da ima uznemirujuće vizuelne posledice, kao što su oreoli oko predmeta, stvari koje vidimo perifernim vidom koje ne postoje, kao i naknade slike.

Iako nije opasno po život, ovo stanje utiče na svakodnevni život, i može da bude toliko stresno, da se kod pogođenog jave problemi sa mentalnim zdravljem (istraživači veruju da ljudi sa HPPD imaju 50 odsto više šanse da ih pogodi depresija). Iako se HPPD najčešće vezuje za esid, takođe je povezan i sa drugim supstancama, uključujući MDMA i amfetamine.

Trenutno ne postoji lek za njega, u najboljem slučaju, simptomi mogu da se ublaže kombinacijom lekova i terapije. Može da traje mesecima i godinama, a u nekim slučajevima i doživotno. Jedina studija u UK bavila se slučajem čoveka u kasnim četrdesetim koji je patio od HPPD više od 25 godina.

„Ne postoji stvarno dobro lečenje za njega", kaže dr Henri Abraham, profesor psihijatrije na Univerzitetu Tafts, i jedan od retkih naučnika na svetu koji proučava HPPD. „Probali smo sa svakakvim stvarima, objavljivali smo radove, ali osim majke prirode, ne postoji lek za HPPD".

Miler kaže da isprva nije ni pokušavao da nađe odgovarajuće lečenje za svoj HPPD. „Neko vreme sam se lečio sam, pokušavajući da odvratim pažnju od problema", kaže on. „Za to sam koristio stimulante. Svako bi vam rekao da je najbolja opcija apstinirati od droge, ali to nekim ljudima može da bude previše".

Miler, koji je sada u programu oporavka od zavisnost od droge, trenutno uzima antipsihotik kvetijapin da bi se nosio sa simptomima, i shvatio je da deluje. Ranije je uzimao benzodijazepan, koji je donekle delovao; ovaj psihoaktivni lek se često daje obolelima od HPPD, ali sa sobom nosi svoje rizike.

„Benzosi mogu bezbedno da se daju ukoliko osoba nije podložna riziku od zavisnosti", kaže Abraham. „To je prva linija odbrane, ali nije lek". Abraham ističe da bi svako ko pati od HPPD po svaku cenu trebalo da izbegava rekreacione supstance, naročito marihuanu. Takođe dodaje da je istraživanjem otkrio da promišljanje može da bude od velike pomoći u ublažavanju simptoma i obuzdavanju ovog stanja.

O HPPD se toliko malo govori u medijima, da većina lekara ni ne zna za njega, uprkos tome što je ovo stanje priznato u Priručniku za dijagnostiku i statistiku mentalnih poremećaja, medicinskoj bibliji koja se u Sjedinjenim Državama koristi za klasifikaciju i dijagnostikovanje mentalnih oboljenja. „On je ono što je poznato kao siroče među bolestima", kaže Abraham, misleći na činjenicu da farmaceutske kompanije nisu zainteresovane za njega, zato što na njemu ne mogu da zarade, a naučnici ne mogu da nađu sredstva da ga proučavaju.

Abraham procenjuje da HPPD pogađa oko 4 posto ljudi koji su uzimali halucinogene, ali pošto nikakvo opsežnije istraživanje nije sprovedeno, i dalje je uglavnom nepoznato koliki je to broj ljudi. Takođe kaže da je veoma zabrinjavajući aspekt ove bolesti to što može da se javi i više godina nakon što je pacijent uzeo drogu. Za razliku od Milerovog slučaja – koji se probudio sa simptomima jutro nakon tripa – HPPD može da se razvije i dugo vremena nakon samog čina.

„Ako ste u prošlosti uzimali LSD i još vam se nije javio HPPD, to ne znači da ste mirni", kaže Abraham. „U mnogim slučajevima, ovaj sindrom se kod ljudi javi jutro posle noći teškog opijanja ili duvanja trave". Što će reći: ako je neko ikada uzeo esid ili neku drugu halocinogenu drogu, jedna od kasnijh sesija može da ih gurne preko ivice i okine HPPD.

Miler je dugo sumnjao da ima HPPD pre nego što je dobio zvaničnu dijagnozu. Prvo je otišao kod oftalmologa zbog toga, ali testovi su prošli dobro, i onda su ga poslali na MRI skener i kod neuro-oftalmologa. Abraham kaže da je Milerov put do dijagnoze bio uobičajen, procenjujući da prosečan pacijent poseti oko šest lekara, pre nego što konačno nađe nekoga ko zna za ovu bolest.

Iz tog razloga, Miler je otvorio Fejsbuk grupu za ljude koji imaju ili misle da imaju HPPD. Na grupi ljudi razgovaraju o onome što doživljavaju, i kako HPPD utiče na njihove živote, i dele stvari koje su njima pomogle.

„Svi u Fejsbuk grupi imaju nešto što gomila ljudi tamo negde ima, i sa čime se svi muče", kaže Miler. „Muče se do te mere da traže ove grupe, zato što profesionalci nemaju odgovore".

Miler kaže da prava muka sa HPPD nije samo to što je život sa njim stresan, već i to što pričati o njemu može da bude čak i teže, zato što ljudi nisu saosećajni, zbog toga što je povezan sa rekreativnim uzimanjem droge, i uvreženo je mišljenje da ga čovek sam sebi priredi. „Ljudi oklevaju da pričaju o HPPD, zato što imaju osećaj da je stigmatizovan", kaže on. „A ja sada imam nešto što me stalno podseća na nešto što sam uradio u srednjoj školi, ne razmišljajući".