Dok je Irma rušila sve, Srbi na Karibima preživeli uz čvarke!

Želja da u naručje prihvate tek rođenu unučicu Melisu, Tomislava i Snežanu Lončarević odvela je početkom avgusta u Pilsburg na ostrvu Sen Marten na Karibima. Nisu ni slutili da će samo mesec dana kasnije biti u vihoru stravičnog uragana Irma, koji je zahvatio i opustošio celo ostrvo.

O uraganu koji opasno preti počelo je da se govori tek nekoliko dana pre 6. septembra. Lončarevići su pokušali da pomere povratnu kartu i da se u Srbiju vrate ranije, ali su svi letovi već bili popunjeni. Stravična Irma zatekla ih je u toku noći u stanu na drugom spratu zgrade na holandskoj strani ostrva.

- Dane smo provodili na plaži, uživali u divnom vremenu i, kada su počele da dolaze vesti o uraganu, mislila sam da će zaobići ostrvo. Nismo mogli ni da pretpostavimo kakav će haos da nastane. Onda je oko tri časa ujutru počelo jako da duva, kao kada je kod nas veliko letnje nevreme. Vetar je bio sve jači i jači, da bi negde oko sedam sati ujutru bio najveći udar, koji je trajao oko sat vremena. Bilo je jezivo! Tresla se zgrada kao da je zemljotres. Leteli su kokosovi orasi, delovi kuća, cigle i kamenje, limeni krovovi sa baraka, i sve to je trajalo nekoliko sati - priča za NovostiSnežana Lonačrević. 

Posle Irme, došao je uragan Hose, ali on nije bio ni približno takve jačine. Stan njihovog sina Dragana i snaje Ivon nije oštećen, ali sve okolo jeste. Sve je sravnjeno sa zemljom. Brodovi i jahte prevrnuti, drveće polomljeno, počupane instalacije napravili su od egzotičnog - mesto strave i užasa. Nestalo je struje, vode, telefonskih i internet veza...

- Srećom, nekoliko dana pre toga smo kupili zalihe vode, ali niko nije očekivao da ćemo toliko dugo biti odsečeni od sveta. Flaširanu vodu smo čuvali za piće i za bebu, a za sve ostalo sakupljali smo kišnicu i njome se kupali i kuvali šta smo imali - nastavlja Snežana. - Kao za vreme bombardovanja ili sankcija - nisu radile prodavnice, stajali smo u redu za vodu, a Kinezi koji drže supermarket svakog dana su spremali i delili pirinač i hleb stanovništvu. Kao i kod nas kada se desi neka nevolja, tako su i tamo ljudi bili veoma solidarni i pomagali jedni drugima. Komšinica koja ne jede svinjsko meso nam je dala jedno malo masnije parče, te sam kao prava Vojvođanka od toga napravila čvarke i ispečeno meso zalila mašću da se ne pokvari.

Lončarevićima je, međutim, najteže bilo da stupe u kontakt sa porodicom u Srbiji, posebno sa sinom Vladom koji nije znao da li su živi, ali ni sa ambasadom kako bi se vratili u svoju zemlju.

- Nije postojalo mesto gde bismo mogli da se prijavimo da smo tu kao turisti i potražimo pomoć. Otišli smo na aerodrom i tamo su prozivali prvo Amerikance, pa Holanđane, Francuze, Engleze koji žele da napuste zemlju. Nas nisu puštali, ali je sin, srećom, na aerodromu uspeo da uhvati internet mrežu i da se javi mojim sestrama u Beogradu i Luksemburgu. Tako su počeli da rade na našem odlasku. Vrlo brzo, javio nam se Bojan Kljajić, naš konzul u Hagu, i rekao nam da španskim avionom letimo za Madrid. Službenici naše ambasade su nas dočekali, kupili nam karte do Budimpešte i veoma smo im zahvalni zbog svega što su učinili za nas - priča Snežana.

Sa Subotičanima se u Srbiju vratilo još troje ljudi, a pretpostavlja se da je u Sen Martenu još stotinak naših državljana, koji uglavnom tamo rade u kafićima i ugostiteljskim objektima.

- Sin i snaja Ivon, koja je Kolumbijka i koja je još ranije imala priliku da ode u Kolumbiju sa bebom, nisu želeli da napuste svoj stan i posao. Odlučili su da sačekaju da se situacija normalizuje i da nastave dalje sa svojim životom. Nadam se da će i do toga doći, iako taj deo grada još uvek nema struje i vode. Ljute nas napisi da smo pobegli iz pakla. Nije to pakao, tamo nije smak sveta. Turistički deo grada je već dobio struju i vodu i ljudi veruju da će se sve srediti i polako vratiti na pravi kolosek.