Dejan dao svoj život da spase poplavljene!

Junaka porodica nikada neće, niti može da zaboravi. Za sobom je ostavio suprugu, sina i ćerku. Njegovo herojsko srce kuca u grudima sina Nikole, koji je postao vatsrogasac spasilac, i Nikoline, ćerke koja želi da radi isto, da brine o tuđim životima. Ali, on je stalno u mislima i svojih prijatelja i kolega. Zato je juče održan memorijalni turnir u gađanju glinenih golubova koji nosi njegovo ime.

U selu Ovsištu kod Topole okupilo se na stotine ljudi koji pamte Dejana. Njegovi najbliži, kolege, prijatelji. Bili su tu i ljudi koji nikada nisu imali sreću da ga upoznaju. Ali došli su da odaju počast pravom heroju.

- Tri su godine proletele. Nikola, naš sin, danas je vatrogasac. Evo, dežuran je i nije mogao da dođe. Ćerka Nikolina sada završava školu. Kada je nastradao, bila je na početku, a sada sprema maturu. Traži haljinu za matursko veče... Za trenutak koji obeležava njeno stasavanje u svet odraslih, a koji Dejan neće videti... - kaže supruga Dragana Lazarević dok skriva suzu koju ipak ne može da zadrži.

Nikolina je, kažu, na oca... Hrabra, stamena. I ona, kao i brat, želi da nastavi tamo gde je on stao.

- Ja sam završila ekonomsku školu, imala sam stipendiju od 4.000 dinara. To nam je dao MUP. Nameravam da upišem pravni fakultet, smer bezbednost... Tako bih mogla da nastavim školovanje koje bi me dovelo do cilja, da radim u MUP-u, u Vatrogasno-spasilačkoj brigadi ili u nekom drugom sektoru. Otac mi nedostaje, svaki dan. I meni i svima nama. Pažnju imamo, ali je rana duboka i doživotna - kaže Dejanova ćerka Nikolina.

U Ovsište, iznad majdana u kome se nekada vadio kamen, odjeknuo je počasni plotun. Ispalili su ga lovci, Dejanovi prijatelji, iz Lovačkog udruženja "Karađorđe" iz Topole.

Vladimir Radojković, predsednik udruženja, kaže da su na turnir u pucanju na glinene golubove došli ljudi iz cele Srbije.

- Mi koji smo ga poznavali smo izgubili druga, brata domaćina, poštenog i dobrog čoveka. Pokazao nam je šta je herojstvo, hrabrost... Od Sente do Preševa su ljudi koji su se odazvali. Novac koji sakupimo dajemo porodici. To je oko 100.000 dinara. To nije neki novac, ali pažnja koju će oni imati dokle god smo živi je važnija.

Sveštenik je osveštao skup. Za dušu Dejana Lazarevića su se pomolili svi, uglas.

Dragan, rođeni brat Dejana Lazarevića, kaže da vreme ne leči rane.

- Čekao sam ga da otvori kapiju, da mi se nasmeje kada se vrati s posla... Trajalo je to dugo... mesecima. A onda mu se sin zaposlio u vatrogasnoj jedinici. Sada nam on dolazi. To je nova sreća, i kada vidim Nikolu u uniformi, lakše mi je. Ima iste priče o poslu, o doživljajima. Zamenio je oca jer je nastavio sve ono što je on radio. Gaji i voćnjak koji je on zasadio. Bavi se i lovom. Danas je pomen na groblju u Topoli, posle toga ćemo obići mesto na kojem je stradao. I život ide dalje, svojim tokom - priča Dragan Lazarević.

Darko Živanović je kolega Dejana Lazarevića, vatrogasac iz Topole.

- Tada, kada se nesreća dogodila, ja nisam radio. On je bio u smeni. Pamtim ga kao dobrog čoveka. Hrabrog, pravog profesionalca. Znao je da se našali, da nas sve nasmeje. Imalo ga je za sve. Nedostaje nam, ali ga pamtimo - kaže Darko koji je došao na skup sa sinom Jakovom od šest godina...