Deca o Jasenovcu ne znaju ništa!

Kada je razmišljao o istoriji kao učiteljici života, Ciceron nije mogao ni da zamisli koliko današnje generacije malo znaju o svojoj prošlosti i o životima koje su vodili njihovi preci, a još manje da ih to ne dotiče previše.

Kritikovali smo Hrvate da se u njihovim udžbenicima istorijski događaji i stradanja Srba u najbrutalnijem i najstrašnijem koncentracionom logoru u Evropi uče tek onako, usput, a činjenica je da ni kod nas situacija nije bolja. U udžbenicima za osmi razred osnovne Jasenovac zauzima tek pasus od desetak redova. Nema opširnije elaboracije kako su i pod kojima uslovima stradali nedužni muškarci, žene i deca.

 - Primetna je nezainteresovanost mladih za događaje koji su pratili celokupnu srpsku istoriju. Mi kao profesori ne možemo naučiti decu nešto više i podrobnije o, na primer, Jasenovcu i stradanju Srba u Nezavisnoj državi Hrvatskoj (NDH), kada njih to ne zanima. Nerazumevanje i uništavanje nacionalne istorije se neminovno odražava na državu. Nacionalna svest nestaje, samim tim i narod - objašnjava profesor istorije Vladimir Đatkov.

Manipulacija istorijskim činjenicama može biti veoma opasna - ko kontroliše prošlost, kontroliše i sadašnjost i budućnost. Zato je važno govoriti o genocidu, uzrocima, posledicama i žrtvama Jasenovca, čiji se tačan broj ni do dan-danas ne zna.

- Kada govorimo o zlodelima Drugog svetskog rata na prostorima cele Evrope, svi znaju za Aušvic, Mauthauzen, Treblinku i druge koncentracione logore, dok je Jasenovcu posvećen znatno manja pažnja, iako je to bilo jedno od najvećih stratišta u ovom delu Evrope. Nije dovoljno zastupljen u zvaničnim udžbenicima koje koriste naša deca.

Ne govori se o uslovima u tom logoru, o načinima na koje su ustaše svirepo oduzimale živote logoraša. Jasenovac je bio daleko užasniji od drugih koncentracionih logora. Svet bi trebalo da sazna pravu sliku o logoru smrti u Jasenovcu. Možemo oprostiti, ali ne smemo nikada da zaboravimo - kaže kustos istoričar Nemanja Karapandžić.

Ipak, mišljenja struke su podeljena. Neki smatraju da ne treba otvarati Pandorinu kutiju ponovnim oživljavanjem istorije do detalja, dok drugi veruju da zaborav može biti koban po generacije koje tek dolaze. 

- Ne treba upirati prst u krivce. Mržnja rađa mržnju. Moramo našu decu učiti toleranciji, dobrom suživotu, tradiciji i moralnim vrednostima. Ali ne smemo zaboraviti zločine u kojima su surovo stradali naši preci. Moramo ih se stalno prisećati da ponovo ne bi došlo do istih takvih ili sličnih zločina. Svedoci smo da se u Evropi u mnogim državama javlja veliki broj desničarskih partija u sistemu vlasti. Ne smemo ponoviti iste greške - upozorava Karapandžić.

Iako većina dece zauzima stav "bilo, prošlo i šta sada mene briga" moraju biti svesni da je neko, nekada, za njih, njihovu slobodu i život koji danas žive, dao svoj. Da bi razumeli sadašnjost i eventualno predvideli ponešto iz budućnosti, moraju znati istoriju.
Ukoliko ih mi ne naučimo u školama internet hoće. Ali, tu nastaje novi problem. U moru informacija, koje su tačne i istinite?