Bulatović: Nudili su mi milione da špijuniram Mila!

Ovako u ekskluzivnom razgovoru za "Blic nedelje" Momir Bulatović, prvi predsednik Crne Gore i nekadašnji savezni premijer Jugoslavije, odgovara na naše pitanje kako danas živi.

Imali ste tek nešto preko 30 godina kada ste postali predsednik Crne Gore. Hvata li vas danas jeza kada se setite tih godina?

- Imao sam 32 godine. Danas ne bih dao nekome ko ima toliko godina ni da vodi privatnu firmu, a kamoli da bude predsednik države. Naravno da nisam imao pojma šta me čeka.

Imali ste i još mlađeg saborca Mila Đukanovića?

- On je bio briljantan mladić. I ne kajem se što sam ga izabrao za svog saradnika. Ipak, on je idealan kada funkcioniše kao broj dva, ali to već nije tako kada on o svemu odlučuje.

Upoznali ste se na Ekonomskom fakultetu u Podgorici. Momir kao asistent, a Milo kao ne baš briljantan student.

- To je tačno. Ali njegove niže ocene zaista nisu ništa značile u političkom smislu. Ponavljam, on je bio briljantan kao saradnik.

Pa šta se desilo te 1997, kada se raspao omiljeni dvojac?

- Pa, sile sa strane su imale u rukama Đukanovića zbog šverca cigareta. On je morao da radi po njihovom nahođenju. A svi znaju da je pobeda Đukanovića na tim izborima bila neregularna. Pa Medlin Olbrajt je šest sati pre zatvaranja biračkih mesta čestitala Đukanoviću. Meni je predsednik izborne komisije rekao da mora da proglasi pobedu Đukanovića jer mu prete da će mu pobiti celu porodicu. Ja mu kažem: "Pa proglasi, čoveče, šta je bitnije od familije?" Crnogorci se, inače, stalno dele. Srećom, ovaj put nisu glave letele.

Slobodana Miloševića pamte kao velikog negativca. A vi ste bili njegov blizak saradnik i nikada mu niste okrenuli leđa. Da li se kajete zbog toga?

- Ja sam bio i ostao "ludi Crnogorac". Moj moralni kod mi ne dozvoljava da okrenem leđa saradnicima. Pa, meni su davali dva miliona dolara da špijuniram Mila Đukanovića, pa nisam pristao. On je, iako se razlikujemo, moj predsednik Vlade. Najmanje je što sam mogao da odem u Hag i svedočim u korist Miloševića.

Videli ste se sa Miloševićem neposredno pred njegovu smrt u Hagu.

- On je i tada bio dostojanstven. Kada sam se pojavio, rekao je: "Hvala ti, Momo, što si došao." Umro je tri dana nakon toga. Pričao mi je da sumnja da ga truju. Posle me pitaju da li je zaista otrovan. Pa pobogu, nisam ja sudski forenzičar, znam samo ovo što mi je pričao.

Vama kao najveću manu, ali i kao najveći kvalitet spočitavaju to što niste okrenuli leđa Miloševiću. Ipak, Srbija u embargu, politička ubistva i ratni zločini, zar to nisu bili "dovoljni" razlozi da promenite mišljenje?

- Ja Miloševića u Hagu nisam branio za lošu ekonomsku politiku ili politička ubistva. Ja za ubistva nisam imao dokaze da bih ga branio. Pa ubijeni su i moji prijatelji Pavle Bulatović i Duško Jovanović. Znam šta to znači. Ja samo želim da verujem da Milošević nije imao veze sa ubistvima. Išao sam u Hag da svedočim da on nije imao veze sa ratnim zločinima. Meni je bila čast da sarađujem sa predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem i ubeđen sam da nije bio ratni zločinac.