Anine loptice u vazduhu

Trebalo bi da vodi državnu politiku do 2020, kada bi, po kalendaru, trebalo da budu održani redovni parlamentarni izbori. Ovaj period je za zemlju poput Srbije kritičan, u pozitivnom smislu. Reč je o godinama kada su reforme najobimnije, najvidljivije i kada se finišira put ka članstvu u Evropskoj uniji. Bar tako pokazuju iskustva onih zemalja koje su od 2004. do danas postale članice EU, a imaju slično istorijsko nasleđe kao i Srbija.

Uspeh vlade Ane Brnabić meriće se po nekoliko kriterijuma. Da li će uspeti da nastavi pozitivan ekonomski trend smanjivanja deficita, smanjenja nezaposlenosti i konstantnog privrednog rasta, na nivou od tri odsto godišnje. Da li će uspeti da očuva i unapredi odnose sa ključnim svetskim partnerima, ali i sa komšijama na Balkanu. Da li će uspeti da održi korak u evropskim integracijama, koje su preduslov za reforme našeg društva i naše demokratije.

Ovi kriterijumi su u jakoj međusobnoj vezi i jedan bez drugog neće moći da vode ukupnom uspehu Srbije. Ukoliko samo jedan od njih bude zapostavljen, stradaće svi preostali. Dakle, vlada Ane Brnabić i ona lično će već od prvog dana morati da neprestano drže po nekoliko loptica u vazduhu, sve vreme. Opozicija je u parlamentarnoj raspravi o novoj vladi propustila još jednu priliku da pokaže da joj je stalo da uspe i da ozbiljnije uzdrma vladajući blok. Njene primedbe su se svele na to što je ta vlada nastavljač dosadašnje politike kabineta Aleksandra Vučića i na nekoliko personalnih rešenja za ministre. Zaista, ne propuštaju priliku da propuste priliku i to već postaje pravilo. Opoziciona jalovost u idejama i inferiornost u spremnosti da se menja postaju opasnost za demokratiju u Srbiji, ali time kao da se malo ko bavi.

U debati u Skupštini nije izostala ni priča o prijemu (često se iz neznanja ili malicioznosti govorilo o inauguraciji) povodom stupanja na dužnost predsednika Aleksandra Vučića. Govorili su, i bili najglasniji, oni koji su se hvalili time da neće doći na svečanost u Palatu “Srbija”. Dakle, iz “druge ruke”. Ovakva svedočenja ne uvažavaju se kao relevantna ni pred sudom, niti čak u ozbiljnim novinama, pa zašto bi drugačije bilo u parlamentu. Kao jedan od nekoliko hiljada prisutnih na prijemu u nekadašnjem SIV-u nosim dobar osećaj da je Srbija tog dana uspela da okupi mnoštvo lidera iz regiona, Evrope i sveta i time pokazala da se za kratko vreme veoma promenila. U pozitivnom smeru.

Nisu strani lideri došli u Beograd da rešavaju krizu ili rat koje smo započeli ili u koje smo upleteni, na šta smo navikavani proteklih decenija, već da odaju priznanje Srbiji što je pokazala da može da se menja, nabolje. Trebalo bi da se navikavamo na to da smo uvažavani i bitni, a to ćemo ostati samo ako zaslužimo i ako drugi to kažu. A svojim dolaskom na prošlonedeljni beogradski prijem mnogi su to već rekli.