Andrija: Bio sam gladan, nisam imao ni za kašiku

Andrija je za "Blic" otkrio koliko mu je zapravo bio težak život kada se iz rodnog Kolašina zaputio u Nikšić, a potom na studije glume na Cetinje, gde je u studentskom domu u, kako je znao da kaže, "najsmrdljivijoj sobi" celog doma proveo najlepše dane svoje mladosti, a nakon toga se zaputio u Beograd. 

- Jedan od najtežih trenutaka bila mi je mamina dijaliza i posle transplantacija bubrega, a i očeva smrt je bila jako težak period za mene - kaže u svojoj ispovesti popularni glumac.

Za profesiju je morao sam da se bori...

- To je bilo drugačije vreme, devedesetih nisam imao neku alternativu, tada si morao da ideš samo napred. To je dobar način zato što preko veze ili bilo koga nisam ništa radio u životu, pa čak ni pravio svoje ime - rekao je Andrija i dodao:

- Nije me bilo sramota ni novine da prodajem. Znao sam da je taj novac koji sam zaradio mnogo pošteniji nego da sam ga stekao na drugi način. Trudim se da pomognem mladim glumcima. Nemam tu vrstu sujete, volim mlade i talentovane ljude. Lično sam to doživljavao od nekih divnih ljudi u mom životu koji su mi takođe pomogli - Milan Karadžić, Jagoš Marković, Boro Stjepanović, Svetozar Cvetković, koji me je pozvao da dođem u Atelje. Tada sam dobio ospice od sreće kada me je pozvao da radim predstavu.

Kada ga je Cvetković pozvao, pozorište mu je iznajmilo stan da bi mogao normalno da živi u Beogradu.

- Divni ljudi su mi iznajmili stan u Maršala Birjuzova i kupili su mi kašike, tanjire, sve ono što treba za domaćinstvo tada jer nisam mogao sebi da priuštim. Beskrajno sam im zahvalan i dan-danas. Bio sam izrazito gladan i to mi je mnogo pomoglo u životu. Zahvaljujući tim situacijama danas mnogo znam bolje da cenim određene stvari. Hrana usporava mozak.