Dok se posmatram u ogledalu, nanoseći treći sloj pudera kako bih pokrila crne podočnjake, razmišljam na šta mi se sveo život. Tek mi je 27 godina, sve što imam su diploma Medicinskog fakulteta sa prosekom 9,5 i godinu dana staža, a gde su mi prijatelji, ljubav, strast...

Celu sebe sam posvetila poslu. Treba mi neko, treba mi muškarac, ne želim da postanem frustrirana ženetina, usedelica sa mačkama kao komšinica Zlata... Tri godine moje telo nije osetilo mušku ruku, osim utešnog ili pohvalnog tapšanja po ramenu. Tri godine moje grudi vape
za milovanjem. Ma, ne loži se, Verice, tebe neće ni ove seks-kombinacije na poslu, tamo se ne zna ko koga j...

„Verka, dušo, pa onaj načelnik je dobro parče“, govori mi moja međunožna Prijateljica, obuzeta žmarcima kada pomisli na njega. Shvativši na koga Ona aludira, trgoh se... Ne, ja njega ne gledam tako, iako neodoljivo liči na Džordža Klunija iz mlađih dana, koga sam kao klinka
obožavala u seriji „Urgentni centar“ i kao takvog bih ga rado posedovala.

„Alo, Verice, ženo, obuzdaj se“, govorim sebi. Poštujem ga kao profesionalca i kao čoveka, cenim njegov rad, i osim toga oženjen je, tako da, draga moja, zaboravi na njega, ja krećem na posao.

„Ali, on je tako zgodan, bore mu savršeno stoje i znam da bi volela da mu provlačiš prste kroz njegovu sedu kosu, dok te njegove spretne ruke grle i miluju“, dobacuje mi sada već napadna intimna podstanarka. Aman, ženo zaboravi, kasniš, prekoravam sebe, odnosno nju i izlazim iz stana.

Nakon pet hitnih prijema, skinula sam krvavu uniformu sa sebe i zaspala u donjem vešu, negde oko četiri ujutru, u onom skučenom sobičku za odmor lekara, ne mareći da li će me neko tako polugolu zateći. Samo što sam utonula u san, čujem dubok i prokleto seksi muški glas koji me doziva:

„Verice, Verice, probudite se, molim vas, hitno su mi potrebni izveštaji o poslednjem pacijentu kojeg ste pogledali.“

Otvaram oči, sva bunovna, vidim svog doktora „Klunija“, na koga moja Prijateljica momentalno vlaži, jer me posmatra polunagu, dok mu se ispod belih pantalona nazire nabrekla muškost. Upućuje mi sramežljivi osmeh okupan neprijatnošću zbog situacije u njegovim gaćama i jedno tiho: „Izvinjavam se, koleginice“.

„Zaskoči ga, Verice, vidi kako te želi „, viče moja napaljena Drugarica.

„Kresni ga, pa nek ide život“...

OSTATAK OVE ISPOVESTI PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANJU ALO! ZA ČETVRTAK 24. MAJ!