Aleksa, izvini!

Nažalost, ovakva priča nije novina. Nagledali smo se vršnjačkog nasilja za proteklih nekoliko godina i previše, dok apelujemo na državu da izglasa zakone koji će omogućiti najoštrije kažnjavanje ovakvih bilmeza. Ali još ništa!

Verovatno ćemo zakone usvajati navrat-nanos kada ponovo izgubimo neko dete, kao onomad Aleksu. Bez obzira na sav pritisak koji su godinama moje kolege vršile da bi se usvojio Aleksin zakon, pomaka na tom putu nema. Zato mi ne ostaje ništa drugo nego da počnem da urlam na roditelje.

Zašto? Izvinite, oni su prvi zakazali. Ukoliko neko dete misli da je nasilje nad drugima OK, onda se tokom njegovog odgoja neko „debelo zaje*ao”! I taj neko nisu ni država, ni ministri, ni učitelji, već sami roditelji! Da li ste svoju decu tukli lancima ili učili da je potpuno opravdano da nekom otkineš glavu jer te nervira - ne znam, ali znam da metode vašeg (ne)vaspitanja danas ubiraju plodove. Epilog su razbijene glave i „urnebesni” klipovi na internetu, od kojih se meni želudac okreće, a neki oduševljeno gledaju kako neka klinka udara kao Tajson. Isti ti koji podržavaju nasilje onomad nisu smeli da se ku*če po školi jer se znao red. S obzirom na to da klincima danas niko ništa ne može ni kad biju profesore, i ne čudi me gde smo otišli kao društvo.

Apel i za državu - dok ne usvojite zakone, zatvorite oči na „porodično nasilje”. Da oni normalni roditelji oplave po dupetu svoje klince preventivno, kako im ovakve aranđelovačke scene u životu ne bi pale na pamet.