Ako osvojim zlato u Riju, čekajte me sa trubačima!

S barjakom težim od njene puške, ova 26-ogodišnja Beograđanka će u Brazilu povesti u sportske bitke još 102 naša takmičara. Šampionka u streljaštvu, uz neizbežan osmeh, za „Alo!“ priča o najsvetlijim trenucima karijere.

Trobojka koju ćeš nositi na defileu u Riju predstavlja ogromnu čast, ali i obavezu?

- U ovakvim prilikama, koje se dešavaju jednom u životu, čovek samo može da bude ponosan i tada nikakve prepreke ne postoje. Generalno, tremaroš sam, ali ne osećam nikakav pritisak već jedva čekam da umarširam sa mojim kolegama na najpoznatiji stadion na svetu.

Sve ovo doživljavaš kao najveće sportsko, ali i državno priznanje?

- Kako i ne bih kada znamo da je pre mene u Londonu zastavu nosio Novak Đoković. A pre njega sve same sportske gromade - Jasna Šekarić, Dejan Bodiroga, Vladimir Grbić, Igor Milanović, Dražen Dalipagić... To je priznanje ravno olimpijskoj medalji.

Uvežbavaš li korak, držanje, uostalom - treba imati i snage za nekoliko sati nošenja barjaka na otvaranju Igara?

- Iskustvo sa Mediteranskih igara, gde sam već nosila zastavu, značiće mi puno. Možda vam delujem krhko, ali sam fizički dobro pripremljena. Mentalno još više. Uostalom, u olimpijskom timu Srbije ima puno momaka koji će mi pomoći ako zagusti. Valjda će mi i putanja do postrojavanja sportista biti kraća od predstavnika Argentine i Australije, pošto se slovo „S“, kao Srbija, nalazi pri kraju alfabeta. Ma samo da se ne sapletem. ha, ha, ha

Odmah posle ceremonije otvaranja čeka te izlazak na vatrenu liniju, pucaš za medalju već 6. avgusta?

- Jeste malo neobično što ću pred prvi nastup spavati svega pet-šest sati, ali čak i da me probudite usred noći, ja bih se u sekundi fokusirala na metu. Zastava Srbije može samo da mi donese sreću.

Saveti trenera, oca Gorana, majke Mire, brata Marka, takođe strelca, znače puno?

- Podrška porodice je preduslov za sve lepe stvari u životu. To što je tata bio olimpijski šampion u Seulu 1988. godine predstavljalo je do nekog trenutka i teret, a onda se 24 godine kasnije meni dogodio London.

Na ruci si još pre pet godina tetovirala olimpijske krugove, a da li posle Rija možemo da očekujemo novi tatu - neku zlatnu medalju?

- Ko zna, videću, nisam još razmišljala o tome. Posle olimpijskih krugova sam stavila novu tetovažu, ali ona simbolizuje porodicu. Trenutno mi je u fokusu da u Riju ostvarim što bolji rezultat, a naravno da sanjam i o zlatnoj medalji. Ako se to desi, čekajte me sa trubačima na dočeku u Beogradu!

Kako uspevaš da se pred pucanje isključiš iz svega što te okružuje?

- Na tome radim sve ove godine, zato imam i psihologa. Sportsko streljaštvo je psihološki sport i sve je do mentalne snage. Koliko dopustiš da te ometaju neke misli koje nisu u vezi sa pucanjem, toliko nećeš uspeti. U toj situaciji se trudim da budem samo u sadašnjem trenutku i da se maksimalno fokusiram na ono što radim. Sprečavanje negativnih misli je ključna stvar u ovom sportu.

Sanjaš li o izlasku na balkon gradske skupštine?

- To je mesto koje svako želi da doživi i volela bih opet da se popnem na balkon. Iskreno, sanjam i o porodičnom dočeku. Verujem da ću se posle boravka u Brazilu uželeti sarmica sa zeljem, ruske salate, čorbe i roštilja, ali ne bih volela da mučim majku koja stvarno dobro kuva.